We’re accepting entries for our second annual Getty Images Instagram Grant, run in collaboration with @instagram, to support visual artists using Instagram to tell important stories about communities underrepresented by mainstream media.
Share about the grant using #GettyImagesInstagramGrant
Help us thank our judges: photojournalist @adrianazehbrauskas, Le Monde Director of Photography @nikkhola, photo-based artist @EleanorMacnair, Lagos Photo Festival Director @azubogu, and filmmaker, photographer, and multidisciplinary artist @frostjeff.
All entrants must complete the online application at gtty.im/grants to be considered, and this year we’re encouraging visual artists to submit Instagram portfolios of a range of mediums including digital art, photography and video footage.
Receita para a felicidade: esquentar 2 pães na chapa ao azeite e orégano e rechear com todos os vegetais que você que encontrar na geladeira. Custo quase zero se você for à feira na hora da xepa (recomendo a feira do João Paulo)!
Série ilustrada de pessoas que encontrei nos arredores de São Luís-MA que dariam ótimos personagens de desenho animado: não só pelas características visuais acentuadas, mas também pela diversidade que aflora na ilha.
I. (Jardim S. Cristóvão) Não se sabe o que tinha nessas sacolas de lixo, mas eram REALMENTE de um tamanho absurdo. II. (S. Bernardo) Gente que sai de casa com roupas perfeitamente coordenadas: uma paleta de cor ambulante ♥ III.(Cohama) Praticamente eu no futuro: toda azul e carregando as plantinhas na sacola de pano - xô plástico!
Prompt from 11/8/20 - And like the raging ocean, my heart could not be contained.
TW: blood, violence, death
Your skin as fair as summer’s breath, those eyes like dew drops; fresh, bright. The shadow you cast in my doorway at night, as you wake me, drag me into the garden to watch the stars fall. Sundresses, secret smiles, the way you punctuate your sentences with your airy laugh.
Every aspect of you was intoxicating.
Being with you was like walking on air, like flying. You understood me. When we touched, it was electric. But being with you wasn’t enough. It was like an addiction, a craving. You always left me wanting more.
I remember that night, as we lay in the grass watching the tumbling stars streak the sky with light. Your lips, soft as anything, brushed my ear as you whispered. You told me about space, of stars and astrophysics, and all the possibilities that lay out in the void above us.
Each word was a sonnet, your voice a symphony, for me and only me. Only me.
But, then, the stars stilled. You yawned, stretched, and made your leave.
And I was left alone, laying in grass that was now cold without your heat. And once again, I was left wanting more. Needing more.
So the next day, when you visited clutching your wicker basket of muffins, I invited you inside for tea. We sat at the table, across from each other. You wore a strawberry-patterned dress, your hair was carelessly tied back. Beautiful. I couldn’t stop myself from gazing at you, seeing you as only I could.
Sunlight glazed your skin as you spoke, golden rays that shone for you.
It was in that moment I knew that I couldn’t be without you.
So I stood, excusing myself to get a drink from the fridge while you continued to talk, your voice a melody I could hear forever. I turned my back on you, reaching for the cutlery drawer. Silver blades glinted at me, as though daring me, taunting me.
The knife was cold in my hand, but your blood was warm.
In the moments when you drew your final breaths I stared down at the knife, at the scarlet slowly staining your strawberry dress.
A pang of regret, sharp and sour.
What had I done…How could I ruin something so pure, and beautiful? For fear you would leave me?
And now you’ll never leave me. Your skin as fair as summer’s breath, and your eyes of dew will haunt me. Your sundresses, and smiles, and airy laugh will forever torment me.
The silence of your absence will be deafening.
Hey guys check out my latest writing project that I’m doing for my university portfolio X
“Curve and Line” Draw a curve with a straight line. For me, the rope is a brush. Draw in the timing, place, strength that the opponent wants the canvas of the living thing called a woman. The feeling at that time remains in shape.
U kamernoj sali Leskovačkog kulturnog centra dodeljene su nagrade autorima najboljih kratkih priča na Desetom konkursu „Vukašin Conić“ za 2019. godinu. Ovogodišnji nagrađeni autori su, po oceni žirija koji su činili Cvetana Radivojević, Biljana Mičić i Dragan Radović, Jovan Jona Pavlović iz Kraljeva za priču „Kako je gospodin Matis nakon vazdušne perspektive zanemario i zemljinu gravitaciju, uz zapaženu ulogu gospodina Čaplina“ (prva nagrada) za koju žiri smatra da je bliska postmodernističkoj poetičkoj matrici; Saša Stojanović iz Leskovca za priču „De bello et de skripto ili mali prilog za istorijat vojne administracije“ (druga nagrada) je neorealistična stvarnosna proza i Slobodan Kalinović iz Vršca za priču „Prokleta bila moja baba što me je naučila da pletem“ (treća nagrada), je bliska poetsko simboličnom toku savremene srpske proze.
Na konkurs je 175 autora poslalo 299 priča. Nagrađene i neke od kvalitetnijih priča biće objavljene na stranicama časopisa „Naše stvaranje“.
Biljana Mičić u ime žirija rekla je da ovaj književni konkurs zahvaljujući predanosti i istrajnosti porodice Conić, ostaje izuzetno važna književna manifestacija Leskovca.
„Ovaj praznik proznog stvaralaštva po kvalitetu i autentičnosti nagrađenih priča i originalnosti narativnih glasova laureata prevazilazi granice naše sredine i svoj integrtitet potvrđuje u znatno širim okvirima. O tome svedoči i veliki broj autora koji su ove godine učestvovali na konkursu. Tematsko bogatstvo i kompoziciona raznovrsnost su pokazali širinu i otvorenost žanra kratke priče. U tematsko-sadržinskom smislu tu su ljubavne, kriminalističke, (auto)biografske, psihološke, ratne, humorističke, satirične, poetične, fantastične i naučno-fantastične priče. Najveći broj priča tematizuje neke segmente našeg svakodnevlja ili ličnog iskustva, slike iz života pojedinaca čiju sudbinu opredeljuju društveno-ekonomske prilike u kojima žive. Česte su teme izgubljenog zavičaja, izmeštenosti i raskorenjenosti. Jedan deo priča pretače se u esejistički diskurs, lirsku prozu ili prozu apsurda. U kompozicionom smislu raznolike, one su oblikovane različitim narativnim tehnikama, krećući se u širokom rasponu od transparentne komunikativnosti do izrazite hermetičnosti. Među pričama koje su prirodno različitog kvaliteta žiri je uzimajući u obzir tematsko-motivsko i kompoziciono ustrojstvo priče, njen idejni sloj i osobine jezika i stila, tražio one priče koje pokazuju celovitost u smislu unutrašnjeg jedinstva svih konstruktivnih elemenata priče koje se izdvajaju imaginacijom i advencijom autora.“
Organizatori manifestacije su porodica Vukašina Conića i Leskovački kulturni centar.
Za ovih deset godina na konkurs je pristiglo 2390 priča, koje je poslalo nekoliko stotina autora iz svih krajeva Srbije, ali iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, te dijaspore.
Zahvaljujući na nagradi Jovan Jona Pavlović je rekao da se divi žiriju koji ostvari jedan mali podvig čitajući toliki broj radova koji pristignu na neki konkurs.
„Plemenit je cilj porodice da podseti i popularizuje (kako se to danas kaže), stvaralaštvo Vukašina Conića. Ali, kako to obično biva, uz taj cilj oni ostvaruju još jedan, a to je da popularizuju stvaralaštvo nekih drugih, možda za sada nepoznatih, umetnika. Hvala porodici Conić koja, kako rekoše, planira da ovaj konkurs opstaje dok bude i porodice Conić, ali znajte da na ovaj način vi stvarate i jednu novu, umetničku porodicu, pa vam želim da uživate i u toj porodici.“
U četvrtak, 8. avgusta 2019. godine, u Modernoj galeriji u biblioteci „Braća Nastasijević“, u Gornjem Milanovcu, otvorena je izložba slika i skulptura, našeg i francuskog umetnika svetske reputacije - Milije Belića. U holu Kulturnog centra prikazane su strip crteži istog autora. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv slikara, skulptora, teoretičara umetnosti i pisca, učestvujem u književnoj večeri u Velikoj sali Kulturnog centra, na kojoj je upriličena promocija knjige “Izazov modernosti” (New Moment / Arhipelag, Beograd, 2017).
Tokom obraćanja u Modernoj galeriji, Milija je izrazio posebno zadovoljstvo što posetioci mogu da vide ne samo starija ostvarenja, već i najnovija dela dovršena ove godine. Prisutni ljubitelji, navikli da uživaju u slikama i skulpturama, ovog puta bili su u nesvakidašnjoj prilici da prate jedinstven dugogodišnji kreativni razvoj, sve do ideja koje trenutno opsedaju umetnika. Paralelno, zainteresovani u holu Kulturnog centra mogli su da se podsete autorovih likovnih početaka u umetnosti stripa. Milija se stripom bavio u gimnazijskim danima, kao sjajan crtač čiji je talenat rano primećen. Tadašnji glavni urednik “Dečjih novina”, Srećko Jovanović, angažovao je perspektivnog umetnika kao pomoćnog crtača za rad na stripu o Mirku i Slavku. Autor stripa o dvojici mladih partizanskih kurira - Desimir Žižović Buin, nije mogao da zadovolji zahteve potražnje. Avanture dua koji se borio protiv stranih zavojevača, pratilo je u SFRJ preko 200.000 redovnih čitalaca. Pre nego što je započeo studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Milija je konačno dobio priliku da realizuje projekat sa sopstvenim junacima, dečakom Danom i psom Rikijem. Strip je objavljen u okviru revije “Kuriri”, početkom sedamdesetih.
Nakon što je obišla oba izložbena prostora, raspoložena publika udobno se smestila u Velikoj sali Kulturnog centra. Kao finale kulturnog događaja posvećenog stvaralaštvu Milije Belića, srdačni domaćini iz biblioteke “Braća Nastasijević” organizovali su promociju knjige “Izazov modernosti”.
Svaki put kada je otvorimo, Milijina knjiga izgleda drugačije, u skladu sa našim trenutnim interesovanjima, znanjima, potrebama. Bilo da se radi o istraživaču savremenih umetničkih stremljenja, ili o filozofu i istoričaru umetnosti, ili o ljubitelju umetnosti i umetnika relativno slabo upućenom u teorijske detalje procesa stvaranja – svako ko joj priđe otvorenog srca, pronaći će u njoj nešto novo i neobično i vredno. Knjiga nam nudi veliki broj istančanih uvida, pokušava da pomogne čitaocu da dođe do nekih novih i dubljih odgovora na stara pitanja i, kako to već biva na svakom autentičnom putovanju – otvara brisane prostore za drugačija pitanja, i krči puteve za drugačija promišljanja.
Ljubitelji klasičnih slikarskih pravaca poput Baroka, pronaći će u Milijinoj knjizi podsećanja na neponovljiva ostvarenja Rubensa i Rembranta ili Goje. Ako vas zanimaju slikari koji su revolucionarno promenili naše viđenje sveta, vodio je Milija plodan dijalog sa Matisom i Pikasom ili Polokom. Kada se radi o teorijskom zasnivanju nauke o umetnosti, tumačio je Milija zapise Mondrijana i Maljeviča ili Klea. Ali, Milijino teorijsko poznavanje i stvaralačka praksa ne zaustavljaju se srećom na slikarskim radovima, već u pokušaju da se približi kritičnoj tački kada se kreativna iskra javlja, Milija se nadovezuje i na skulpturalna pregnuća Brankusija i Arpa ili Rodena.
Kada nakon dužeg perioda, ponovo otvorimo knjigu, čitamo je kao hroniku aktuelnih galerijskih i muzejskih dešavanja u Parizu, jednoj od svetskih umetničkih prestonica. Sledeći put, knjiga nam se prikazuje kao istorija neobične i neobično plodne tajne i trajne veze između dva prijateljska grada: Beograda i Pariza. Podseća nas Milija da su ovu vezu učvršćivali brojni naši velikani poput Lubarde, Omčikusa ili Veličkovića. Saznajemo da je Nadežda Petrović učestvovala na jednoj od prvih izložbi fovista, rame uz rame sa Pikasom i Matisom! Podseća nas Belić i da je kralj Milan Obrenović bio jedan od prvih kolekcionara dela mladih impresionista i da je osobito cenio i pazario Lotrekove radove. Čitatelj ima sreću da o savremenim tendencijama ove tradicionalne kulturne povezanosti sazna iz prve ruke, od stvaraoca koji je i sam deo tih konstantnih migracija, i aktivni učesnik i urednik izložbi i salona svetskog renomea, poput čuvenog salona Nove realnosti (Le Salon Réalités Nouvelles). Čak je i likovni okvir suviše sužen da bi obuhvatio Milijina kulturna interesovanja, što dobro ilustruju tekstovi: “Tesla u Parizu” i “Godina Japana u Srbiji”.
Milijina gipka i razigrana reč kreće se na više nivoa, u pokušaju da nam ukaže na smernice globalne informatičke realnosti na početku dvadeset i prvog veka. Autor se ne ustručava da za svedoke sopstvenih zaključaka pozove i filozofe poput Hajdegera, i istoričare umetnosti poput Herberta Rida, ili savremene kompozitore poput Ksenakisa, i drevne matematičare poput Pitagore. Knjiga može da se čita i kao zbornik intervjua u kojima Milija razmenjuje kreativnu energiju sa velikanima prošlosti i sadašnjosti na putu ka boljoj budućnosti.
U svemu navedenom ne iscrpljuje se Milijina teorijska i poetska imaginacija, naprotiv. Tek na takvim, dobro promišljenim i utvrđenim temeljima, misao autora dobija adekvatan zamah neophodan za pokušaj razumevanja savremene razuđene svetske plastičke umetničke scene. Stilovi i pravci niču, granaju se i prepliću, a potom nepovratno venu, ponekad isuviše brzo da bi bili zabeleženi, kamoli detaljno obrazloženi ili dublje osmišljeni. Potrebno je mnogo znanja, entuzijazma i pre svega ljubavi, da bi se neko drznuo da u tim naizgled nepovezanim kreativnim trzajima, pokuša da pronađe zajedničku nit i barem naznaku objedinjujuće tendencije jednog uzbudljivog doba u kojem je promena jedina konstanta. Milija u ritmu pronalazi polazište i osnovu stvaranja. I knjiga ima specifičan ritam izlaganja, a publici autor prepušta da pronađe svoj ritam čitanja.
U kojoj god prilici da otvorite knjigu i na koji god način vam se tada prikaže, možda je najfascinantnije u svemu, što će vas dočekati sveobuhvatan optimističan ton i iskrena uverenost da, uprkos kolektivnim noćnim morama kroz koje smo prošli, zajedno polako otvaramo oči za jedan do sada nezabeležen horizont umetničkih i kulturnih mogućnosti. Autor priznaje da mu se put umetnosti dosta rano ukazao kao put smisla. Budućnost od nas zahteva veru i hrabrost, a Milija nas skromno podseća da je kreativnost najsigurniji ljudski kompas u vremenima velikih promena.
Da li je film isključivo vizuelna umetnost? Imaju li slike, ma kako inventivne bile, moć da prenesu poruku, ili su već i same poruka? Ako je lepota, ipak, samo nosač značenja, kako doći do njega? Postoji li ključ? Taxidermia, film mladog mađarskog režisera, grafički je izveden perfektno, a ko dešifruje kod, nagrađen je logikom koja besprekorno drži na okupu gomilu naizgled besmislenih detalja.
Privlačnost pikantnih, degutantnih i bizarnih segmenata fascinirala je gledaoce na evropskim i američkim festivalima. Film je, nažalost, ostao bez jačeg odjeka na prostorima iza bivše gvozdene zavese, što je tragikomično, jer je istočnoevropska/balkanska publika možda jedina koja može da dopre do skrivenog tumačenja i kakve-takve satisfakcije. Pometnja tu ne prestaje. U doba rastapanja i stapanja žanrova, Taxidermia je ostvarila kultni status u krugovima koji su je zbog morbidnih i krvavih detalja prihvatili kao horor. Da ironija bude veća, nadrealni pristup i apsurdnost situacija generatori su burlesknih scena, zbog čega je veliki deo gledalaca film okarakterisao kao komediju!
Ukoliko prihvatimo da je slika nosač smisla, Taxidermia se konačno prikazuje u svojoj dramskoj suštini. To nije individualna drama, pa čak ni drama jednog (mađarskog) naroda, već drama svih malih nacija, kultura i tradicija u izumiranju, pod surovom presom ekonomske globalizacije.
Nosioci značenja su tri generacije muških likova koji predstavljaju tri istorijske etape: fašizam, komunizam i kapitalizam. Prve dve naracije u filmu, adaptacije su kratkih priča čiji je autor Lajos Parti Nagy. Scenario za savremeno finale upriličio je sam režiser, György Pálfi.
Prva priča prati ne baš blistavog začetnika loze. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) je kopile rata, neko ko nikad nije bio u prvim redovima jer je u pozadini hranio svinje i čistio klozete, u pokušaju da što bezbolnije prebrodi istorijske nepogode. To ne znači da je izbegao svoju dozu razočaranja, ogorčenja i poniženja, naprotiv. Iako nikad nije stao pred artiljerijsku vatru, Morosgoványi od nadređenog svakodnevno guta vatru (bukvalno i simbolično). Ventil kroz koji ispušta nagomilanu frustraciju je seks (vatromet iz penisa na samom početku filma najavljuje dalje pikanterije).
Već prva trećina filma donosi dve prelepe fantazije: priču o simbolici korita i prikaz 3D knjige sa bajkom o prodavačici šibica.
Nakon što je ostavio svoje seme u debeloj ženi nadređenog oficira, u bestijalnoj (pornografskoj?) sceni opštenja nad raskomadanom svinjom u spomenutom koritu, Morosgoványi je eliminisan. Jedna epoha je naglo završena, pre nego se sledeća pojavila. Pod novim prezimenom (Balatony umesto Morosgoványi), usvojeni potomak je ipak žigosan poreklom. Odsecanje prasećeg repa klještima, jalov je pokušaj promene sudbine.
Mađarska je dobila nov ustav (i drugačije uređenje) tek nekoliko godina nakon pada prethodne fašističke vlasti.
Farsični predstavnik novog pogleda na svet je Balatony Kálmán (Trócsányi Gergõ). Kálmán je mladi, perspektivni šampion nove discipline – sportskog prejedanja. Poznat je i u domovini nadaleko čuven po briljantnoj tehnici unakrsnog gutanja. Isprazna a pompezna takmičenja, uz bodrenje drugova iz Partije, deluju nam poznato. Uprkos činjenici da sovjetski takmičar uvek pobeđuje, Kálmán je narodni heroj koji čeka priliku da se dokaže na međunarodnoj sceni. Olimpijski Komitet, ipak, ne priznaje sportsko prejedanje kao zvaničnu disciplinu.
Prikaz zadriglih takmičara poređanih u krug oko velikog bazena u koji obilno povraćaju nakon još jedne partije prežderavanja, groteskna je razglednica jednog razdoblja ispunjenog beskrajnim a besmislenim zasedanjima.
Baš tu, na sredini filma, svedoci smo i krajnje romantičnih scena. Kálmán je za svoju upornost nagrađen odanošću drugarice koja se takmiči u istom sportu. Ljubav između dva nagojena tela prejedača, paradoksalno, najbezbrižniji je deo priče. Zaklonjeni od socijalnih bura, Kálmán i njegova izabranica Aczél Gizi (Stanczel Adél), uživaju u retkoj prilici da se potpuno posvete jedno drugom, dok za drugove iz Partije, na privatnim zabavama gutaju poslednje količine crvenog kavijara iz posude u obliku petokrake. Idila se bliži kraju, i red je da se ostavi potomstvo, koje je u potpunom raskoraku sa epohom na izdisaju. Beba najglomaznijih roditelja, najmanja je u porodilištu.
Novorođenče ovaj put zadržava prezime. Mađarska nije promenila ustav, ali uređenje jeste.
Novi Kálmán (kojeg sada igra Gábor Máté) je u svakom pogledu oličenje nove epohe. Neznano kako, u mračnim hodnicima istorijske farse, odigrala se nečuvena transformacija od čuvara prethodnog poretka do istovremenog gospodara i zatočenika novog sistema. Stara vladajuća elita je još uvek imućna, ovog puta zahvaljujući globalnom kapitalu.
Sve što je u prethodnom obličju bilo groteskno, preterano i neprijatno, u novom izdanju je dobilo svoj puni zamah, bez ikakvih kočnica, fizičkih ili moralnih. Kálmán je neuporedivo deblji i konačno gubi mogućnost promene jer je zbog težine nepokretan. Bledunjavog sina svakodnevnim nemilosrdnim poniženjima drži u potpunoj potčinjenosti. Ogorčen je jer ga je bolja polovina – Gizi, napustila.
Kálmán je personifikacija neprekidne akumulacije (naslagane kutije čokoladica), besmislene konzumacije (čokoladica bez skidanja omota) i surove eksploatacije sopstvenog potomstva. Izjava da sve nađe svoju svrhu u telu (sistemu), pa i progutan omotač od folije, savršeno odslikava bezumno opravdanje savremene pogubne ekonomske strategije po kojoj će eskalacija potrošnje imati društveno svrhovite posledice.
Nedostatak ženske figure karakteriše treću priču. Odlazak majke je odsustvo ljubavi, zaštite, smisla. Sve vrednosti su završile u dalekoj Americi. Preostala očinska figura je hladna, autoritativna, tiranska. Lanac nasleđa se prekida usled psihičke i fizičke nemoći žrtvovanog naraštaja da ostvari neophodnu bliskost.
Novo pokolenje nema budućnost, bar ne u svojoj zemlji. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) je krhke telesne konstitucije, a na leđima nosi i oca i očeve debele mačke. Kálmánova tri čudovišna ljubimca (STO? MMF? SB?), navodno su bezopasni iza rešetaka. Krug eksploatacije se prekida čim Lajoska odbije da u njemu učestvuje. Time je osudio na propast sebe, ali i svog oca. Mačke su presudile domaćinu.
Lajoska se profesionalno bavi prepariranjem. Sudbina njegove generacije je da ostatke bogate i duge tradicije upakuje i ponudi kao robu. To je sve što će ostati kao trag nekad moćne kulture. Bizarni vrhunac filma je detaljno prikazano, hirurški precizno, samo-prepariranje. Obezglavljeni torzo, sa odsečenom desnom rukom (simbol nemoći?), izložen je nadobudnoj, bezbojnoj, „umetničkoj“ publici sa Zapada.
Da li je György Pálfi iščašeni režiser, a Taxidermia perverzno ostvarenje? To bi značilo da je još uvek moguće umetničkim delom prevazići izvitoperenost svakodnevice. Da li je tako?
Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović. Pedagoški nadzor: iNvAzivNA žABokREčiNA.
Ilustracije:
“Taxidermia”, 2006, 91 min. Režija: György Pálfi. Uloge: Csaba Czene, Trócsányi Gergõ, Stanczel Adél, Gábor Máté, Marc Bischoff. Official trailer: “Taxidermia” @ YouTube
Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.
Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.
Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.
Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.
Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.
Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.
Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.
Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.
Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.
Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.
Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.
Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.
Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA.
![Milija Belic [Serbia + France] (b 1954) ~ 'Paradigme', 2006-16. Painted steel (50 cm).](https://64.media.tumblr.com/0a4ccf6b156f2e6fe2659704ea7ab9e8/361e216a7e5aa231-93/s540x810/56960b718adb2b324d3909b1d4065236f0a6f95d.jpg)
![Milija Belic [Serbia + France] (b 1954) ~ 'Deconstruct', 2015.](https://64.media.tumblr.com/ce2e2cba4162e8144386d81a33d3efd3/361e216a7e5aa231-91/s540x810/bf2832f91332bf09180c524323f9477aa7549daa.jpg)
![Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~ 'Untitled', 2014. Oil on canvas, steel (200 x 180 cm).](https://64.media.tumblr.com/f001ef292030b26435fd1cf38d7910ae/tumblr_inline_pou20neaUD1thspo7_1280.jpg)
