#balkan
На песковитој падини нишу се тује;
Под њима бујни мравињаци,
Често, овуда, нечујни кораци
Глувих ноћи до колена газе,
А који пут, кад дуну олује,
Зеленом долином, све до планинског ждрела,
Глас неке кобне птице зору помрачује.
Неки крупан, црвени цвет
Расте испод мрких сеника,
Као кандила шумском богу.
Са тог сам брега, давно, одлутао у свет,
Те не знам дал и још у којој брези
живи слика
Мог прозеблог детињства,
Светачких и босих ногу?…
(Раде Драинац)
Post link
Srećom nema me. Nema me na mobitelu iako mi je u ruci stalno. Nema me na mrežama iako sam online. Ne odgovaram iako sam poruke vidjela.
Na kraju dana, nakon što uzmem mobitel i odgovorim svima kojima nisam postanem svjesna koliko je bez mobitela lakše i bolje živjeti, pa i disati.
Nema me jer mi se ne da sto puta objašnjavati gdje sam i zašto me nema. Ne čitaju mi se puste i prazne poruke koje nemaju smisla. Znate onaj small talk ili odgovaranje samo kako bi se odgovorilo.
Zasitila sam se takvih poruka, ljudi i mobitela.
Nekad ni onaj najveći udah i izdah ne pomažu kad je teško.
Isprazni okolina onu moju bateriju, ali nadoknadim ja to nekako. Uspijem je napuniti s vremena na vrijeme. Doduše na neki moj način, no očito je i taj način, onaj dobar.
Neki ljudi koji već unazad nekoliko godina nisu ovdje i dalje - nedostaju.
Nema boljeg osjećaja nego cijeniti sebe, svoje vrijeme i time biti sam, no nekad dosadi samo jedna čaša na stolu, jedna prazna šalica kave ujutro i jedan tanjur za ručak.
Da ste voljeni i da volite svaki dan.
Zaslužujem nekoga tko će pomjerati planine zbog mene. To zaslužuje svaka žena.
Sve ono što sam željela od drugih, a nisam dobivala je ono što si na kraju dana mogu i sama pružiti.
