#estetika

Mića Popović [Serbia] (1923-1996) ~
‘Ne, hvala! (autoportret) / No, Thank You! (Self portrait)’, 1977.

Autor: Mića Popović [Srbija]
(Loznica, 12. jun 1923. — Beograd, 22. decembar 1996.) ~
slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser, i akademik.

Profil | put prepreči s nekoliko reči :

Popović preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“.

Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri).

U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.

Već 1974. godine postavljena je velika samostalna izložba Mićinih slika u Kulturnom centru u Beogradu, međutim zatvorena je malo pre otvaranja. Sukob između vlasti prouzrokovao je cenzurisanje izložbe, a Miodrag Mića Popović će kasnije reći: “Lično, ja nisam mislio, ni tada ni posle, da je ta izložba bila toliko kritična da bi morala biti zabranjena. Međutim, osećam da su je ljudi tako i prihvatili.“

1980. godine, Miodrag Mića Popović imao je samostalnu izložbu u Galeriji SANU, koja je imala čak 500.000 posetilaca. „Bio je to svojevrsni referendum o tome šta umetnost treba i šta može da znači“ rekao je veliki slikar.

Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan gospodin Mića Popović imao neposredno pred smrt, ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine.

Gospodin Miodrag Mića Popović, u svom dugom slikarskom veku uradio je preko 10.000 slika i nekoliko hiljada crteža.

Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog.

! poMELo ME REMEk DELo
Probrao i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →

✓ Dobrodošli u hram tihih žena! → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

U četvrtak, 8. avgusta 2019. godine, u Modernoj galeriji u biblioteci „Braća Nastasijević“, u Gornjem Milanovcu, otvorena je izložba slika i skulptura, našeg i francuskog umetnika svetske reputacije - Milije Belića. U holu Kulturnog centra prikazane su strip crteži istog autora. Imao sam veliku čast, ali i zadovoljstvo da na poziv slikara, skulptora, teoretičara umetnosti i pisca, učestvujem u književnoj večeri u Velikoj sali Kulturnog centra, na kojoj je upriličena promocija knjige “Izazov modernosti” (New Moment / Arhipelag, Beograd, 2017).

Tokom obraćanja u Modernoj galeriji, Milija je izrazio posebno zadovoljstvo što posetioci mogu da vide ne samo starija ostvarenja, već i najnovija dela dovršena ove godine. Prisutni ljubitelji, navikli da uživaju u slikama i skulpturama, ovog puta bili su u nesvakidašnjoj prilici da prate jedinstven dugogodišnji kreativni razvoj, sve do ideja koje trenutno opsedaju umetnika. Paralelno, zainteresovani u holu Kulturnog centra mogli su da se podsete autorovih likovnih početaka u umetnosti stripa. Milija se stripom bavio u gimnazijskim danima, kao sjajan crtač čiji je talenat rano primećen. Tadašnji glavni urednik “Dečjih novina”, Srećko Jovanović, angažovao je perspektivnog umetnika kao pomoćnog crtača za rad na stripu o Mirku i Slavku. Autor stripa o dvojici mladih partizanskih kurira - Desimir Žižović Buin, nije mogao da zadovolji zahteve potražnje. Avanture dua koji se borio protiv stranih zavojevača, pratilo je u SFRJ preko 200.000 redovnih čitalaca. Pre nego što je započeo studije na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Milija je konačno dobio priliku da realizuje projekat sa sopstvenim junacima, dečakom Danom i psom Rikijem. Strip je objavljen u okviru revije “Kuriri”, početkom sedamdesetih.

Nakon što je obišla oba izložbena prostora, raspoložena publika udobno se smestila u Velikoj sali Kulturnog centra. Kao finale kulturnog događaja posvećenog stvaralaštvu Milije Belića, srdačni domaćini iz biblioteke “Braća Nastasijević” organizovali su promociju knjige “Izazov modernosti”.

Svaki put kada je otvorimo, Milijina knjiga izgleda drugačije, u skladu sa našim trenutnim interesovanjima, znanjima, potrebama. Bilo da se radi o istraživaču savremenih umetničkih stremljenja, ili o filozofu i istoričaru umetnosti, ili o ljubitelju umetnosti i umetnika relativno slabo upućenom u teorijske detalje procesa stvaranja – svako ko joj priđe otvorenog srca, pronaći će u njoj nešto novo i neobično i vredno. Knjiga nam nudi veliki broj istančanih uvida, pokušava da pomogne čitaocu da dođe do nekih novih i dubljih odgovora na stara pitanja i, kako to već biva na svakom autentičnom putovanju – otvara brisane prostore za drugačija pitanja, i krči puteve za drugačija promišljanja.

Milija Belić [Serbia + France] (b 1954) ~ ‘Paradigme’, 2006-16. Painted steel (50 cm).

Ljubitelji klasičnih slikarskih pravaca poput Baroka, pronaći će u Milijinoj knjizi podsećanja na neponovljiva ostvarenja Rubensa i Rembranta ili Goje. Ako vas zanimaju slikari koji su revolucionarno promenili naše viđenje sveta, vodio je Milija plodan dijalog sa Matisom i Pikasom ili Polokom. Kada se radi o teorijskom zasnivanju nauke o umetnosti, tumačio je Milija zapise Mondrijana i Maljeviča ili Klea. Ali, Milijino teorijsko poznavanje i stvaralačka praksa ne zaustavljaju se srećom na slikarskim radovima, već u pokušaju da se približi kritičnoj tački kada se kreativna iskra javlja, Milija se nadovezuje i na skulpturalna pregnuća Brankusija i Arpa ili Rodena.

Kada nakon dužeg perioda, ponovo otvorimo knjigu, čitamo je kao hroniku aktuelnih galerijskih i muzejskih dešavanja u Parizu, jednoj od svetskih umetničkih prestonica. Sledeći put, knjiga nam se prikazuje kao istorija neobične i neobično plodne tajne i trajne veze između dva prijateljska grada: Beograda i Pariza. Podseća nas Milija da su ovu vezu učvršćivali brojni naši velikani poput Lubarde, Omčikusa ili Veličkovića. Saznajemo da je Nadežda Petrović učestvovala na jednoj od prvih izložbi fovista, rame uz rame sa Pikasom i Matisom! Podseća nas Belić i da je kralj Milan Obrenović bio jedan od prvih kolekcionara dela mladih impresionista i da je osobito cenio i pazario Lotrekove radove. Čitatelj ima sreću da o savremenim tendencijama ove tradicionalne kulturne povezanosti sazna iz prve ruke, od stvaraoca koji je i sam deo tih konstantnih migracija, i aktivni učesnik i urednik izložbi i salona svetskog renomea, poput čuvenog salona Nove realnosti (Le Salon Réalités Nouvelles). Čak je i likovni okvir suviše sužen da bi obuhvatio Milijina kulturna interesovanja, što dobro ilustruju tekstovi: “Tesla u Parizu” i “Godina Japana u Srbiji”.

Milijina gipka i razigrana reč kreće se na više nivoa, u pokušaju da nam ukaže na smernice globalne informatičke realnosti na početku dvadeset i prvog veka. Autor se ne ustručava da za svedoke sopstvenih zaključaka pozove i filozofe poput Hajdegera, i istoričare umetnosti poput Herberta Rida, ili savremene kompozitore poput Ksenakisa, i drevne matematičare poput Pitagore. Knjiga može da se čita i kao zbornik intervjua u kojima Milija razmenjuje kreativnu energiju sa velikanima prošlosti i sadašnjosti na putu ka boljoj budućnosti.

U svemu navedenom ne iscrpljuje se Milijina teorijska i poetska imaginacija, naprotiv. Tek na takvim, dobro promišljenim i utvrđenim temeljima, misao autora dobija adekvatan zamah neophodan za pokušaj razumevanja savremene razuđene svetske plastičke umetničke scene. Stilovi i pravci niču, granaju se i prepliću, a potom nepovratno venu, ponekad isuviše brzo da bi bili zabeleženi, kamoli detaljno obrazloženi ili dublje osmišljeni. Potrebno je mnogo znanja, entuzijazma i pre svega ljubavi, da bi se neko drznuo da u tim naizgled nepovezanim kreativnim trzajima, pokuša da pronađe zajedničku nit i barem naznaku objedinjujuće tendencije jednog uzbudljivog doba u kojem je promena jedina konstanta. Milija u ritmu pronalazi polazište i osnovu stvaranja. I knjiga ima specifičan ritam izlaganja, a publici autor prepušta da pronađe svoj ritam čitanja.

Milija Belić [Serbia + France] (b 1954) ~ 'Deconstruct’, 2015.

U kojoj god prilici da otvorite knjigu i na koji god način vam se tada prikaže, možda je najfascinantnije u svemu, što će vas dočekati sveobuhvatan optimističan ton i iskrena uverenost da, uprkos kolektivnim noćnim morama kroz koje smo prošli, zajedno polako otvaramo oči za jedan do sada nezabeležen horizont umetničkih i kulturnih mogućnosti. Autor priznaje da mu se put umetnosti dosta rano ukazao kao put smisla. Budućnost od nas zahteva veru i hrabrost, a Milija nas skromno podseća da je kreativnost najsigurniji ljudski kompas u vremenima velikih promena.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

Fotografije:
Biblioteka “Braća Nastasijević”, Gornji Milanovac.

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →

✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ Dobrodošli u hram tihih žena! → 
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

Karmen Erera ~ ‘Belo i zeleno’, 1959. Akril na platnu (116.4 x 154.3 x 4.2 cm).
{Tejt galerije, London →}

Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost.

Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno.

“Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.”[1]

Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”[2].

Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”[1]. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne.

Karmen i Džesi. Fotografija (detalj): Lisson Gallery.

Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje. Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju.

“Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.”[1]

“Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”[2], kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik:

“Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.”[1]

U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”[3], nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.

Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje.

Karmen Erera ~ 'Iberijski’, 1949. Akril na platnu na ploči (prečnik 101.6 cm).
{Lisson Gallery →}

Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”[2], priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece.

Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje:

“Ignorisanje me je oslobodilo”[4].

Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje.

U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu. “Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.”[2] I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (1905-1970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”[3].

Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost.

“U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.”[5]

Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”[1]. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere: “Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.”[1] Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine.

“Sa crno-belom slikom nema laži”[5]

, ubeđena je Erera. Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.

Karmen Erera ~ 'Bez naziva’, 1952. Sintetička boja na platnu (63.5 x 152.4 cm).
{Muzej savremene umetnosti, Njujork →}

Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnet Njumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”[1], kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu.

Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste.

“Ja sam samo umetnik, to je sve.”[6]

Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun.

Karmen Erera ~ 'Bela i zelena’, 1966-67. Akril na platnu (101.6 × 177.8 cm).
{Muzej Vitni, Njujork →}

Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.

Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom.

Karmen Erera ~ 'Žuta i crna’, 2010. Akril na platnu (91.4 x 182.9 cm).
{Lisson Gallery →}

Kada je pitaju za savet današnjim mladim umetnicima, Erera blago odgovara:

“Strpljenja, dragi moji, strpljenja (Paciencia, querida, paciencia)”[4].

Nakon prevaljene stote, naviknutoj na stvaralačku samoću, i vremešnoj Ereri potrebno je prilično strpljenja u komunikaciji sa galeristima, kolekcionarima, radoznalim novinarima. “Sada plaćam to što me plaćaju.”[1] Iako već odavno ne napušta svoje potkrovlje, vezana za kolica, artritična ali neumorna Erera i dalje stvara, privodeći kraju na najbolji način, svoje ljudsko i umetničko zaveštanje.

“Još uvek tražim”

, skromno primećuje, a odmah potom razdragano dodaje, pokazujući na slike:

“Sve je urađeno sa zadovoljstvom”[6].

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi.
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA → 

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE!:

✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja → 
✓ Günther Uecker : Hammering Passion →