#članci

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni.

✓ čisTA REč →

Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u  podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne… “Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta.” [1] – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. “To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?” Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega… tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“ [2] Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: “čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja”.

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.

~

[1] Franc Kafka ~ „Pisma Mileni“, Službeni glasnik, 2011.

[2] Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →

Ilustracije:

Robert Kramb.
Knjiga: Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~
„Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →

✓ Karmen Erera: kako nadživeti besmrtnost? → 
✓ The Iwano Project: Glas tihih žena → 
✓ Amadou & Mariam: World muzika traži svoj svet → 

Ponovnom saradnjom, 20 godina nakon filma „Baraka“, Režiser Ron Fricke i producent Mark Magidson realizuju još jednu globalnu vizuelnu epopeju. „Samsara“ je rezultat petogodišnjeg snimanja na terenu, u 25 država, na pet kontinenata. Novo grafičko svedočanstvo nakon dve decenije potvrđuje stabilnu stvaralačku orijentaciju režisera koji se kao kinematograf kalio u kultnoj „Qatsi“ triologiji, ali nam oslikava i znatno izmenjeno planetarno lice nakon neznatnog vremenskog perioda.

Reč samsara je poreklom iz sanskrita i ima značenje „zajednički tok“. Najčešća asocijacija vezana za samsaru je točak života, večiti krug rađanja, umiranja i ponovnog rađanja. U pitanju je kružni tok, životni vrtlog, ali je akcenat na onom „zajednički“, u kojem je sve ispreplitano, povezano i uslovljeno. Ispunivši jedan od večitih snova, čovek je napokon tehnički sposoban da sve na Zemlji vidi, snimi i prikaže. Od svevidećeg oka nije pošteđena ni unutrašnja biološka struktura ljudska. Šta je to što je čovek uspeo da vidi nakon što je jednom postao sposoban da na ovaj način gleda? „Samsara“ daje deo odgovora.

Postavljajući se u perspektivu iznad tumačenja, iznad civilizacije, iznad večitog životnog kruga, Fricke ne pokušava da bude „objektivan“, jer takvo nešto nije moguće. Moguće je, ipak, obuhvatiti objektivom kao aktivnog učesnika u zajedničkoj sudbini, kako čoveka tako i živu i neživu prirodu. Podjednaka pažnja je poklonjena, kako kulturi, tako i divljini, kako civilizaciji, tako i prirodi. I ponovo, ne možemo da se otmemo utisku da je simpatija kamere uvek više uz kamen, pesak i vodu, nego uz mašinu, beton ili naftu. Pustinjske scene, scene zvezdanog neba ili koralnih ostrva su, bez preterivanja, među najpoetičnijim snimcima prirode na filmskoj traci. Neverovatni prizori zabeleženi na neverovatan način verovatno će vas prvi put zateći nespremne da prigrlite toliku lepotu.

Podjednako nespremne će vas zateći i činjenica da veliki deo čovečanstva ne živi na način na koji vi trošite samo vama podareno vreme u ovom neponovljivom svetu. Naklonost ka religiji kao načinu da se život ne samo tumači, već i živi, Fricke ne krije. Religiozni obredi, molitva i meditacija dobijaju značajan prostor. Negde na početku „Samsare“ prisustvujemo jedinstvenom događaju u kojem tibetanski monasi od peska u boji krajnje pedantno, precizno i strpljivo grade prelepu kružnu mantra-sliku, kako bi pri kraju filma bili svedoci i njenog unapred planiranog brisanja. Točak koji gradi je i točak koji ruši.

Naizmenično sa prirodnim pejzažima, ređaju se i lični, intimni, portreti i pejzaži lica, izraza, grimasa. Bez žurbe, pažljivo i detaljno snimljena je svaka ljudska akcija, bilo da slavi postojanje ili ga uništava. Izdvojen je prostor i za tradicionalne plesačice sa Balija koje na početku filma neverovatnom uigranošću oživljavaju svoje božanstvo sa bezbroj ruku, kao i za performans u kojem umetnik (Olivier De Sagazan) za kancelarijskim stolom, od gline, boje i vune na svom licu vaja hororistične maske. Božansko lice nerazvijenog i demonsko lice razvijenog društva.

Iako kameri nikada nije zamorno da strpljivo na jedinstvenom licu prati i najmanji treptaj, možda i samo nagoveštaj transformacije, zanimljivo je primetiti sasvim drugačiji tretman prelaskom na scene masovnog, robotizovanog, repetativnog života. Isprazne, svakodnevno ponavljane, dirigovane pokrete režiser ubrzava. Pogledom odozgo na prostore gde stotine ljudi ponavlja istu radnju, bilo da uvežbava udarac u golfu ili se skija noću na veštačkom snegu ili sedi za svojim računarom u ogromnim modernim građevinama, Fricke uspešno prikazuje užurbani život na traci najmodernijih država sveta.

Na sličan način su tretirani i ljudi i njihovo okruženje upakovano u proizvod. Na traci su i puške i krave i seksualna pomagala. Jedna od najupečatljivijih scena je šetnja kroz potpuno automatizovano fabričko postrojenje za masovnu „preradu“ svinja u proizvode od mesa. Više pažnje Fricke poklanja zapanjujućoj urbanoj arhitekturi i enterijerima, nego samim ljudima. Ipak uz neverovatno bogate gradske, tu su i neverovatno siromašni prigradski pejzaži. I otpad, dokle pogled seže. A u otpadu, opet ljudi.

Kako shvatiti poziv na gledanje preko sat i po „nasumično“ izabranih filmskih zapisa ? Da li smo pozvani da zajedno budemo pasivni svedoci savršeno uobličenog vizuelnog dokumenta, ili nam se pruža mogućnost da aktivnim učešćem od fragmenata sastavimo sopstveni kolaž sa originalnim tumačenjem? Treba li uopšte išta tumačiti, ukoliko se i sam snimatelj uzdržao od komentara? Ili je svaki komentar suvišan?

Šta nam se, dakle, nudi: uživanje, meditacija ili preispitivanje ?

Kreator je očigledno i sam opčinjen prikazanim. Pored fantastičnog umeća snimanja i režiranja, jedini komentar koji Fricke sebi dopušta je prateća muzika. A muzički deo doživljaja je maestralno ukomponovan u globalnu sagu. Muzika je zajednička potka koja se provlači kroz različite vizualne fragmente i na još jedan način podvlači ono „zajednički“ u samsari.

„Samsara“ slikovito prikazuje šta je čovek sa sobom i svojim okruženjem činio u prošlosti i šta još uvek čini danas. Daje li nam to nagoveštaj šta će tek činiti?

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →

Ilustracije:

“Samsara”, 2011. 102 min. Režija: Ron Fricke.
Muzika: Michael Stearns, Lisa Gerrard,
Marcello De Francisci.
Official trailer: “Samsara” @ YouTube


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE: FiLM →

✓ Taxidermia → 
✓ PressPausePlay → 
✓ Birdboy → 

Kada je Nil Jang u pitanju, naziv “Na plaži“ zasigurno ne obećava bezbrižan dan odmora uz lake teme, poletnu muziku i osvežavajuće piće. Radi se o nesvakidašnjem albumu jedinstvenog umetnika, punom neugodnih ali neophodnih preispitivanja, nekoj vrsti privremenog povlačenja i svođenja računa pred nadolazećim iskušenjima.

Po naklonosti i uvažavanju publike, album “On the Beach” daleko je prevazišao istoimenu knjigu a potom i film čiji su junaci pronašli utočište na plaži bežeći iz civilizacije razorene nuklearnim naoružanjem. Poklonici su godinama zahtevali CD izdanje ovog uz još pet albuma Nila Janga zajedno poznatih kao “nedostajućih šest”. Nakon neuspeha te kampanje, osnovan je internet sajt radi prikupljanja potpisa za peticiju o objavljivanju upravo CD-a “On the Beach”. Napori su konačno urodili plodom 2003. godine, nakon čega kultni status ovog ostvarenja neprekidno raste. 2014. godine album je proslavio punih 40 godina postojanja.

Naslovna strana je enigmatična, ali apsolutno odgovarajuća. Na fotografiji je scena sa plaže, ali je odmah jasno da nešto “nije u redu”. Ispod suncobrana u krupnom planu su dve stolice okrenute prema posmatraču, ali bez aktera. Praznina je sveprožimajuće osećanje postavke. Ofinger ispod suncobrana je bez odeće. Levo, deo kadilaka viri iz peska. Odsustvo ljudi i prisustvo nesvakidašnjeg objekta razbijaju tipično tumačenje plaže kao mesta za odmor. Pre je u pitanju postapokaliptični pejzaž sa kolima umesto bombe zarivene u pesak.

Pesak simboliše oazu, povlačenje, usamljenost što postaje sasvim jasno u nastavku slike na poleđini omota. Izmeštena palma je u saksiji. Horizontalnoj traci okeana prkosi uspravna figura. Jang publici okreće leđa, bos, ali u sakou. Oblačno nebo se u daljini spaja sa okeanom skrivajući pogled na druga usamljena ostrva. Nagoveštaj nevremena. Umetnik je izdvojen od arsenala svakodnevice. Jangova ležaljka je zarotirana pod zasebnim uglom. Novine koje pozivaju Niksona da podnese ostavku leže odbačeno ispod stola. Umetnik je “izuven” iz sopstvenih cipela. Unutrašnje povlačenje, bekstvo, preispitivanje. Preteća širina okeana upija svaku ljudsku zapitanost. Boja predmeta u prvom planu je žuta (sako, kadilak, suncobran, sto i stolice, konzerve piva) koja nametljivim prisustvom pojačava neupadljivo odsustvo sunca. Sve što bi moglo da posluži kao oslonac i uteha, brižljivo je uklonjeno ili stavljeno u suprotan kontekst. Briljantno. Po mnogima, jedna od Jangovih najboljih naslovnih strana, a usudiću se da kažem i jedna od najboljih u rok muzici.

Raštimovana bas gitara podvlači utisak izmeštenosti. Na momente podseća na zvuk ispumpane fudbalske lopte bačene na asfalt. Jangov glas povremeno ima promuklu, polurashodovanu notu koja već nagoveštava pijani krešendo na albumu “Tonight’s the night”. Iako deluje neusklađeno, poput pokvarenog automata u kojem pojedini delovi mehanizma uporno a uzaludno pokušavaju da sustignu ostatak zarđale mašinerije, orkestracija je zapravo vrhunski disbalansirana tako da ostavlja utisak neusklađenosti koji poziva na doradu, na učestvovanje, na saradnju. To je uočljivije u Jangovim stihovima koji ostaju otvoreni za različita tumačenja, poput emotivne mreže sposobne da obuhvati širok spektar osećanja. Jang je izbačen iz koloseka samo kad izgubi kontakt sa središtem bića. U situaciji u kojoj mu impulsi iz tog centra uporno izmiču samo za korak, oseća se relativno udobno prateći isti smer. Stiče se utisak da je u završnoj numeri kolosalnih tematskih razmera, umetnik konačno dostigao savršeno usklađeni ritam sa unutrašnjim bićem koji će mu dozvoliti da uz minimalni pristup orkestraciji pred nama raširi široku lepezu pitanja, dilema, i predosećanja. Turbulentna prošlost meša se sa neizvesnom budućnošću i muzika skoro sasvim zamire. Jangov glas ostaje jedini nosilac osećanja beskonačnog koje se utapa u nepreglednom okeanu.

Prva numera je praktično jedina sa letnjim ritmom primerenim plaži. “Walk on” otvara album naizgled poletno, iako se bavi teškom temom nerazumevanja, krivotvorenja i ignorisanja umetnikove poruke. Provejava nostalgija za prohujalim vremenima. Jang se priprema za odlazak u pustinju.

Već u sledećoj baladi “See the Sky About to Rain” navlače se oblaci koji više ne napuštaju scenu, praćeni povremenim naletima oluje.

Okosnicu albuma čini “bluz” trilogija koja se uglavnom ne uklapa u žanrovsku odrednicu iz naslova: “Revolution Blues“, „Vampire Blues“ i „Ambulance Blues“. Ove tri numere su udarne muzičke formacije na albumu i nosači glavnog emotivnog toka koji se kreće od besa preko ironije do rezignacije, od romantičnog podsećanja na prošlost do obračuna sa neumoljivom sadašnjicom.

Tek treća numera na albumu, “Revolution Blues“ prva je prava erupcija potisnutog socijalnog bunta i proključalog društvenog ogorčenja oličena u vatrometu revoltiranih stihova. Dajući oduška neprihvatljivim i nedozvoljenim osećanjima, Jang prolazi kroz raznoliku društvenu menažeriju izvlačeći iz tuđih usta sopstvene reči. Razočaranost postrevolucionarne generacije dobija svoju zadovoljštinu u brutalno demaskiranim stavovima. Činjenica da poslednje stihove umetnik izgovara kroz lik serijskog ubice Čarlsa Mensona, ne ublažava oštricu protesta. Sa jezom slušamo krvavu pretnju upućenu bogatim stanovnicima Holivud Hila u Los Anđelesu. Slično smo pomislili, ako ne i iskazali:

„Well, I hear that Laurel Canyon
is full of famous stars,
But I hate them worse than lepers
and I’ll kill them in their cars.“

Nakon što je rezimirao mentalitet preletača, glumaca i sitnih šićardžija u “For the Turnstiles”, u narednoj krajnje ironičnoj „Vampire Blues“ Jang se krije iza maske krvopije dodajući još jednu sumornu nijansu aktuelnoj socijalnoj studiji. Krvožedni vampir prisvaja opšte dobro zarad lične koristi. Jang je iza maske lažno poletan, poput žrtve koja bezvoljno imitira nasilnika kako bi ritualnim ponavljanjem otupela bol. Režirano glumatanje biva pregaženo ironičnom gorčinom refrena:

“Good times are comin’,
I hear it everywhere I go.
Good times are comin’,
but they sure comin’ slow.”

Ova šarada je samo uvod u naslovnu baladu “On The Beach” gde je alijenacija dovedena do specifične kulminacije. Sa objektivne distance, Jang zbacuje maske, jednu po jednu. Umetnik ne prepoznaje pređašnje ideale svestan tragičnog raskoraka između idealizovanog i sveta kakav jeste. Bolno seciranje realnosti surovom iskrenošću neophodno je kako bi paradoksalno rezultiralo povratkom ravnoteže. Sledeća numera je već svojevrsna ljubavna balada koja otvara vrata za epopeičnu “Ambulance Blues”.

Poput očekivane neophodne medicinske pomoći, poslednja numera donosi razrešenje u obliku devetominutnog preseka socijalne, ali i lične istorije dovoljno bogatog da ostvari utisak okeanske širine pred kojom će aktuelni problemi izgledati neznatni. Kontemplirajući nad prostorom i vremenom, Jang još jednom prelazi put sopstvene odiseje kroz vremena kada je svirao na punim ulicama, u zagušljivim klubovima i na pijanim splavovima ne propuštajući ni ovaj put priliku da se podsmehne idealima generacije čiji je glasnogovornik bio. Izvlačeći iz svega nekakav pozitivan stav zaključuje:

“And there ain’t nothin’
like a friend
Who can tell you
you’re just pissin’
in the wind.”

Pročišćen borbom sa ličnim demonima, umetnik se sa novom oštrinom sukobljava sa sumornom svakodnevicom. Obraćajući se Ričardu Niksonu kao ultimativnom oličenju zloćudnog razaranja društvenog tkiva, Jang upućuje poruku razumevanja svima koji poput njega nakon ogorčene borbe ližu sopstvene rane:

“I never knew a man
could tell so many lies.
He had a different story
for every set of eyes.
How can he remember
who he’s talking to?
Cause I know it ain’t me,
and hope it isn’t you.”

Celo jedno poglavlje turbulentne lične ali i društvene sage na albumu dobija svoje konačne konture. Nakon Hladnog rata, atentata na Džona Kenedija, Kubanske raketne krize, Pokreta za građanska prava Afroamerikanaca, masovnih studentskih protesta ‘68, serijskih ubistava Čarlsa Mensona, afere Votergejt i Vijetnamskog rata, “On The Beach” je poruka u boci brodolomnicima u savremenoj kulturi. Iz današnje perspektive, više od četiri decenije kasnije, suočeni sa opštim prihvatanjem za normu onoga što je tada još uvek bilo žigosano kao izuzetak, sa novom nostalgijom gledamo na prelomno vreme kada smo se nadali da bi sve moglo da izgleda drugačije i kada je jedan umetnik imao dovoljno integriteta da nakon dobrovoljnog povlačenja na marginama društva govori o pogubnim zabludama potrošačke civilizacije.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →

✓ Dobrodošli u hram tihih žena! → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

Claude Monet [France] (1840–1926) ~ ‘La Grenouillère’, 1869. Oil on canvas (74.6 x 99.7 cm). The Metropolitan Museum of Art, New York, USA.

Renoar i Mone prikazivaše prirodu kao društveni doživljaj. Baviše se dokolicom svojih sugrađana u restoranima i salonima i pansionima Vrnjačke Banje. Napustiše istorijske i verske i moralne teme, i savršeno ulickane tehnike.[1]

Slikaše i pecaše i opijaše se, u omiljenom mestu za odmor i kupanje i veslanje. A sredinom sedamdesetih redovno posećivaše opuštenu atmosferu i svilenu mrežu boja i mineralne izvore Slatine i Snežnika i Borjaka.

A na Kraljici na obali Ibra slaviše meka buržoaska zadovoljstva. Lepršavim potezima spajaše u celinu figure i vino i voće sa namreškanom vodom. I uhvatiše neuhvatljive efekte. Stvoriše jasnu impresiju svetlucavog utiska života koji vrvi.

Ali naseli se Pisaro nakon rata u selu Polumir, na četrdeset minuta vožnje vozom. I priđe Pisaro do splava da sinu piše pismo. I priča kako je slika postala progresivna i teorijska i svedena.

Osetiše Renoar i Mone krizu i zaboraviše kako se slika ili crta. Lake poteze četkicom zameniše brižljivo iscrtanim formama čistih obrisa. Odoše iz onog mesta i ostaviše jutarnje kupanje nedovršeno.[2]

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) ~ 'Bathers’, 1884-85. Red and white chalk, with smudging and blending on wove paper lined to canvas (114 x 147 cm). Morgan Library & Museum, New York, USA.

---

oNE!svešćivanje

---

[1] Priča je objavljena u 17. broju časopisa Zvezdani kolodvor (april-maj 2019.) i deo je autorskog ciklusa Problematične priče. Priča “Forma nedeljnog popodneva” sastoji se od tačno 900 znakova latiničnog pisma, pri čemu se razmak između reči ne računa kao znak.

Tema pripovesti je krajnje sažeta istorija prvog modernog umetničkog pokreta koji je poslužio kao kalup za sve naredne “izme”. Ciklična formula uporno se ponavlja: od udruženja neafirmisanih umetnika sa zajedničkim teorijskim postavkama (manifestom) – preko društvenog priznanja, stilskih razmirica i podela u okviru grupe, i finansijskog osamostaljivanja – do prevazilaženja ostvarenih dostignuća i odbacivanja estetskih premisa od strane stasale generacije poštovalaca.

Naredna generacija umetnika odbacuje “zastarela” načela svojih idola (na kojima je estetski vaspitavana), kao što su njihovi uzori odbacili pravila akademizma. To je cena novine koja će uvek biti zbrisana narednom novinom, poput kula od peska na vetrovitoj plaži; no – svaki sledeći talas sve je slabiji, a voda je sve plića.

Ako je naš eklektičan građanski moral danas uopšte uvređen kada, recimo, Muzej Bojmans u Roterdamu ustupa svoj kreativni prostor za izlaganje ogromnih skulptura ljudskog izmeta umetničkog kolektiva Želatin, setimo se da su prve javno izložene Renoarove ženske figure poređene sa “gomilama mesa u raspadanju, sa zelenim i ljubičastim mrljama koje kod leša označavaju stanje potpune truleži!”

Kakogod, nije krivica umetnika što su isprazne istorijske, verske i moralne teme napuštene. Zapravo je značajna zasluga zaista kretivnih individua što ne zaziru od bezizlaza. Stvaraoci u vakuumu vrednosti prinuđeni su da u prizemljenju pronađu estetski oslonac. Nimalo prijatan zadatak, primeren samo najjačim duhovima.

Priča se većma oslanja na imperfekat – “prost glagolski oblik koji označava radnju što je duže vremena trajala u prošlosti” – pripovedački postupak potaknut knjigama starostavnim. Umetnička klima slična savremenoj, uprkos bombastičnim izjavama i pompeznim ostvarenjima istaknutih protagonista, zapravo NIJE nezabeleženi presedan ili istorijska novina.

Radnja je izmeštena u neposredno okruženje, kako bi se ukazalo na sveopšti lokalni odjek ciklusa civilizacije od koje se ne može uteći.

---

[2] Izvori, inspiracije, istorije, impresije, igrokazi, itd:

(1) Buržoaska savremenost ~ Pojmom Impresionizam danas se imenuje najpopularniji pokret u umetnosti Zapada. Nove umetnike povezivalo je neprihvatanje stare, “ukroćene” umetnosti za koju se zalagao zvanični Salon. Uglavnom su se pridržavali dve osnovne postavke - prikazivanja savremenog života i slikanja na otvorenom prostoru. Buduće impresioniste žiri Salona uporno je odbijao. Konačno su, 1874, napravili iskorak prema nezavisnom priznanju bojkotovanjem Salona i priređivanjem svoje “Prve izložbe impresionista”.

Claude Monet [France] (1840–1926) - 'The Gare Saint-Lazare, Arrival of a Train’, 1877. Oil on canvas (80 x 98 cm). Harvard Art Museums, Cambridge, Massachusetts, United States.

(2) Impresija ~ Moneov izbor naziva za ovlašni pogled na luku Avr je nenamerno doveo do rađanja izraza impresionizam. “Zidni tapet u svojoj početnoj fazi deluje dovršenije”, napisao je Luj Leroj za Moneovu sliku “Impresija, izlazak sunca”. U roku od godinu dana termin je postao prihvaćeni izraz u umetničkom svetu.

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) - 'La Grenouillère’, 1869. Oil on canvas (66.5 x 81 cm). Nationalmuseum, Stockholm, Sweden.

(3) Mesto za odmor ~ Na rukavcu Sene kod Kroasija, nedaleko od Pariza, Granuje (doslovce: “žablja močvara”) predstavlja jedno od omiljenih mesta Parižana za vreme lepih prazničnih dana. Mone i Renoar zajedno se upućuju tamo 1869. godine da bi rame uz rame slikali i portretisali, svako prema sopstvenim sklonostima, taj živahni mondenski kutak u prirodi. Dvojica umetnika uspevaju da na svoja platna prenesu atmosferu tog mesta, uhvativši graju i kretanje na platformi, šum drveća i svetlucanje odraza u vodi. Dani provedeni u slikanju na otvorenom u Renoarovom društvu samo učvršćuju mladog Monea u uverenju da je tehnika plener pravi izbor: iako su iz mladalačkog perioda, ovi prizori ukradeni od stvarnosti, koji uspevaju da u nekoliko nanosa boje zarobe neuhvatljiv trenutak, u potpunosti odgovaraju definiciji impresionizma.
[ Simona Bartolena ~ “Mone”, 2012, Knjiga komerc, Beograd. ]

(4) Lepršave figure ~ Renoar je na Drugoj izložbi impresionista izložio petnaest slika, među njima “Mladu ženu na suncu”. “Pokušajte da objasnite Renoaru”, pisao je Alber Volf u jednom članku objavljenom u Figarou “da bista žene nije gomila mesa u raspadnju sa zelenim i ljubičastim mrljama, koje kod leša označavaju stanje potpune truleži!… Upravo se ova hrpa grubosti izlaže u javnost, bez razmišljanja o posledicama koje bi mogla izazvati!… Ove zabludele treba žaliti. Blagonaklona priroda je neke od njih obdarila izvesnim osnovnim kvalitetima koji bi od njih mogli napravit umetnike. Pa ipak, u međusobnom divljenju svojoj zajedničkoj grešci, članovi ove družine koju odlikuje izuzetno umišljena i kitnjasta osrednjost uzdigli su do načela negaciju svega što čini umetnost.” Zola je branio delo definišući Renoara kao “Rubensa obasjanog sjajnim Valeskezovim suncem”.

(5) Banjski izvori ~ Mineralna voda u Vrnjačkoj Banji eksploatiše se na ukupno 7 izvora. Izvor „Snežnik“ bio je poznat je još krajem XIX veka, a koristi se od 1916. godine, kada je prema nalogu jednog austrijskog oficira preuređeno izvorište. Nakon Prvog svetskog rata voda sa ovog izvora počinje da se koristi u lekovite svrhe. Izvor „Slatina“ kaptiran je 1923. godine, iako je otkriven još krajem XIX veka. 1992. godine otkriven je i izvor „Borjak“, čija voda je slabo kisela i hladna (17oC). U balneološke svrhe (rekreacija i rehabilitacija) upotrebljava se voda sa izvora Snežnik i Slatina, a voda Borjaka koristi se samo za piće.
[https://vrnjackabanjahoteli.rs/izvori/]

Claude Monet [France] (1840–1926) - 'Bathing at La Grenouillère’, 1869. Oil on canvas (73 x 92 cm). National Gallery, London, UK.

(6) Splav ~ Etno restoran i splav „Kraljica Ibra“ nalazi se na samoj reci Ibar. U ponudi restorana su domaća jela i riblji specijaliteti. Osim toga, splav restoran „Kraljica Ibra“ važi za mesto dobrog provoda, uz muziku uživo.
[http://www.kraljevgrad.com/kraljica-ibra/]

(7) Polumir ~ Polumir je naseljeno mesto grada Kraljeva u Raškom okrugu. U naselju (prema popisu iz 2011. godine) živi 250 punoletnih stanovnika, a prosečna starost stanovništva iznosi 41,5 godina. Po jednom predanju je 1208. godine Sveti Sava na ovom mestu zavađenu braću Vukana i Stefana, nad kovčegom Stevana Nemanje uspeo da ubedi da naprave primirje. Njihov put se zatim nastavio niz Ibar, ka mestu Dobre Strane. Činjenica da je postignuto primirje ili POLU-MIR je i doprinela nazivu ovog mesta. Sela Cerje, Dobre Strane i deo Polumira gotovo su se ugasila. Viseći mostovi u Ibarskoj klisuri, između varošice Ušće i Kraljeva, odavno nisu za upotrebu i meštani ih prelaze na sopstvenu odgovornost. Mladi ljudi koji su njima nekad prešli na drugu obalu, više se ne vraćaju. Nema nagoveštaja da će opština popraviti dotrajale viseće mostove koji vode do usamljenih kuća na brdima i liticama u ostalim selima.
[https://sr.wikipedia.org/sr-ec/polumir]
[http://www.rts.rs/page/stories/sr/story/57/srbija-danas/1121830/siguran-most-za-siguran-opstanak.html]

Camille Pissarro [France] (1830–1903) ~ 'The Factory at Pontoise’, 1873. Oil on canvas (38 x 55 cm). Israel Museum, Jerusalem.

(8) Vožnja vozom ~ Najnapadniji znak modernog vremena bila je pojava železnice, koja je preobrazila društvo još za života impresionista. Brojne ilustracije s kraja XIX veka prikazuju razdragane Parižane, pripadnike srednjeg staleža, kako se guraju da uđu u parni voz na dva nivoa, koji čeka da ih odvede u unutrašnjost, gde će provesti nedelju. Prigradska mesta, na primer Donji Norvud, gde je Pisaro boravio 1870-71. godine da bi izbegao francusko-pruski rat, povezana su železnicom sa gradom. Na izložbi održanoj 1877. godine Mone je izložio sedam slika železničke stanice Sen Lazar. Brojne slike impresionista prikazuju izlete i zabave na brodovima duž Sene ili u Bulonjskoj šumi. Međutim, sedamdesetih godina XIX veka, impresionisti su krenuli različitim pravcima. Marina u Aržanteju, gde se Mone nastanio 1871. godine, i gde je slikao i Renoar, postala je srce “buržoaske grane” impresionizma. Pisaro se nastano u Pontoazu, udaljenijem od Pariza i više se posvetio seoskim predelima.

(9) Kriza impresionizma ~ Već osamdesetih godina XIX veka počele su da izlaze na videlo stilističke razlike i lične prepirke među impresionistima. Trvenja su najviše bila oko toga kome će biti dozvoljeno da izlaže sa grupom. Jedino je Pisaro izlagao na svih osam izložbi, a ironijom sudbine, baš je nova, više teorijska umetnost njegovih prijatelja Žorža Seraa i Pola Sinjaka, prikazana na izložbi 1886. godine, označila kraj prvobitnog impresionističkog pokreta. Na plakatu za Osmu, i poslenju, zajedničku izložbu, održanu 1886. godine, upadljivo nedostaju imena Monea i Renoara. Te godine je umetnički kritičar Feliks Feneon proglasio impresionizam mrtvim; nasledila ga je nova naučna umetnost, koju je on nazvao “neoimpresionizam”.
[ Džud Velton ~ “Impresionizam”, 2006, Knjiga komerc, Beograd. ]

Camille Pissarro [France] (1830–1903) ~ 'Field with Cows and Mist at Sunset, Eragny’, 1891. Oil on canvas (54 x 65 cm). Private collection.

(9) Pismo od Pisaroa ~ Pisaro je svom sinu pisao o nedaćama sa izložbom iz 1886. godine, koja je bila usredsređena na Seraovu “progresivnu umetnost”. Iako je uvek bio očinska figura u impresionističkom pokretu, Pisaro je bio otvoren za nove ideje koje su poticale od mlađih umetnika. Između 1885. i 1890. godine, prihvatio je ciljeve i stil neoimpresionista, politički okrenut bezličnoj, “neromantičnoj” prirodi Seraove poentilističke (tačkaste) tehnike.

Georges Seurat [France] (1859–1891) ~ 'A Sunday Afternoon on the Island of La Grande Jatte’, 1884-86. Oil on canvas (207.6 × 308 cm). Art Institute of Chicago, USA.

(10) Nedeljno popodne ~ Veliko platno “Nedeljno popodne na ostrvu La Gran Žat” bilo je izloženo sa drugim neoimpresionističkim slikama u posebnoj odaji na poslednjoj izložbi impresionista 1886. godine. Sera je razvio novi, svedeni način prikazivanja savremenog sveta. Doslovnom primenom naučnih teorija o boji, on je pokrio platno komplementarnim tačkicama čiste boje, čija je svrha bila da povećaju živahnost slike delimičnim mešanjem u oku posmatrača.

Pierre-Auguste Renoir [France] (1841–1919) - 'Bathers in a Forest’, 1895-97. Graphite on tan wove paper, laid down on ivory Japanese paper (63.8 × 98.4 cm). Art Institute of Chicago, USA.

(11) Velike kupačice ~ Početkom osamdesetih godina XIX veka Renoar je osetio da je “došao do kraja impresionizma”, te transformiše svoj stil delimično pod uticajem linearne gracioznosti klasične i renesansne umetnosti koje je upoznao tokom boravka u Italiji 1881. godine. “Započeo sam jednu veliku sliku Kupačica i ostao na njoj zarobljen četiri godine”, govorio je Renoar Volaru. Ovom delu prethodio je čitav niz pripremnih studija i crteža, i taj prelaz je označio odaljavanje od hvalisave spontanosti impresionističkog slikarstva. Pisaro je sa negodovanjem o ovoj slici napisao: “Sasvim je u redu ne želeti biti miran, ali Renoar nije želeo da se bavi ničim drugim do linijom.” Ovog su ga puta pre svih ostalih kritikovali oni koji su podržavali njegov impresionistički period: Renoar je optužen da je izabrao klasicizam da bi konačno postigao uspeh (kod kritike, i finansijski), da je usvojio stil koji je previše usiljen i sterilan.
[ Simona Bartolena ~ “Renoar”, 2012, Knjiga komerc, Beograd. ]

Edgar Degas [France] (1834–1917) ~ 'Woman seated on the edge of the bath sponging her neck’, 1880. Oil on canvas (51 x 62 cm). Musée d'Orsay, Paris, France.

(12) Jutarnje kupanje ~ Edgar Dega se žustro protivio slikanju na otvorenom. Iako je uvek odbijao da bude nazvan “impresionistom”, bio je privržen ideji nezavisnih izložbi i spreman da u njih uključi i nove umetnike. Dega je često bio u centru rasprava oko toga kome će biti dozvoljeno da izlaže sa grupom. Na poslednjoj zajedničkoj izložbi impresionista, osmoj po redu, održanoj 1886. godine, Dega je prikazao 15 pastela opisanih u katalogu kao “serija nagih žena, koje se kupaju, peru… oblače se ili ih drugi oblače”. Jedan od pastela prikazuje ženu dok ulazi u kadu i naslovljen je “Jutarnje kupanje”.

(13) Nedovršenost ~ “Ako je klasična umetnost stajala u znaku principa dovršenosti, savršenstva i harmoničnosti, moderna umetnost sve više naglašava nedovršenost dela.”
[ Dragan Jeremić ~ “Nedovršenost kao estetički princip”, 1958; iz “Doba antiumetnosti”, Kultura, Beograd. ]

 Časopis u PDF formatu (priča je na 94. str.) : { Zvezdani Kolodvor → | Scribd → | DRivE → }

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Estetska inspekcija: oBNEviDELi viDoJE →

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA →

✓ Balada o najsrećnijem čoveku → 
✓ Iskušenja instant iskupljenja → 
✓ Rodbinska konspirologija → 

U kamernoj sali Leskovačkog kulturnog centra dodeljene su nagrade autorima najboljih kratkih priča na Desetom konkursu „Vukašin Conić“ za 2019. godinu. Ovogodišnji nagrađeni autori su, po oceni žirija koji su činili Cvetana Radivojević, Biljana Mičić i Dragan Radović, Jovan Jona Pavlović iz Kraljeva za priču „Kako je gospodin Matis nakon vazdušne perspektive zanemario i zemljinu gravitaciju, uz zapaženu ulogu gospodina Čaplina“ (prva nagrada) za koju žiri smatra da je bliska postmodernističkoj poetičkoj matrici; Saša Stojanović iz Leskovca za priču „De bello et de skripto ili mali prilog za istorijat vojne administracije“ (druga nagrada) je neorealistična stvarnosna proza i Slobodan Kalinović iz Vršca za priču „Prokleta bila moja baba što me je naučila da pletem“ (treća nagrada), je bliska poetsko simboličnom toku savremene srpske proze.

Na konkurs je 175 autora poslalo 299 priča. Nagrađene i neke od kvalitetnijih priča biće objavljene na stranicama časopisa „Naše stvaranje“.

Biljana Mičić u ime žirija rekla je da ovaj književni konkurs zahvaljujući predanosti i istrajnosti porodice Conić, ostaje izuzetno važna književna manifestacija Leskovca.

„Ovaj praznik proznog stvaralaštva po kvalitetu i autentičnosti nagrađenih priča i originalnosti narativnih glasova laureata prevazilazi granice naše sredine i svoj integrtitet potvrđuje u znatno širim okvirima. O tome svedoči i veliki broj autora koji su ove godine učestvovali na konkursu. Tematsko bogatstvo i kompoziciona raznovrsnost su pokazali širinu i otvorenost žanra kratke priče. U tematsko-sadržinskom smislu tu su ljubavne, kriminalističke, (auto)biografske, psihološke, ratne, humorističke, satirične, poetične, fantastične i naučno-fantastične priče. Najveći broj priča tematizuje neke segmente našeg svakodnevlja ili ličnog iskustva, slike iz života pojedinaca čiju sudbinu opredeljuju društveno-ekonomske prilike u kojima žive. Česte su teme izgubljenog zavičaja, izmeštenosti i raskorenjenosti. Jedan deo priča pretače se u esejistički diskurs, lirsku prozu ili prozu apsurda. U kompozicionom smislu raznolike, one su oblikovane različitim narativnim tehnikama, krećući se u širokom rasponu od transparentne komunikativnosti do izrazite hermetičnosti. Među pričama koje su prirodno različitog kvaliteta žiri je uzimajući u obzir tematsko-motivsko i kompoziciono ustrojstvo priče, njen idejni sloj i osobine jezika i stila, tražio one priče koje pokazuju celovitost u smislu unutrašnjeg jedinstva svih konstruktivnih elemenata priče koje se izdvajaju imaginacijom i advencijom autora.“

Organizatori manifestacije su porodica Vukašina Conića i Leskovački kulturni centar.

Za ovih deset godina na konkurs je pristiglo 2390 priča, koje je poslalo nekoliko stotina autora iz svih krajeva Srbije, ali iz Bosne i Hercegovine, Crne Gore, te dijaspore.

Zahvaljujući na nagradi Jovan Jona Pavlović je rekao da se divi žiriju koji ostvari jedan mali podvig čitajući toliki broj radova koji pristignu na neki konkurs.

„Plemenit je cilj porodice da podseti i popularizuje (kako se to danas kaže), stvaralaštvo Vukašina Conića. Ali, kako to obično biva, uz taj cilj oni ostvaruju još jedan, a to je da popularizuju stvaralaštvo nekih drugih, možda za sada nepoznatih, umetnika. Hvala porodici Conić koja, kako rekoše, planira da ovaj konkurs opstaje dok bude i porodice Conić, ali znajte da na ovaj način vi stvarate i jednu novu, umetničku porodicu, pa vam želim da uživate i u toj porodici.“

Preuzeo i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

Fotografije:
Marina & Jovan Jona Pavlović.

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →

✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ Dobrodošli u hram tihih žena! → 
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

Karmen Erera ~ ‘Belo i zeleno’, 1959. Akril na platnu (116.4 x 154.3 x 4.2 cm).
{Tejt galerije, London →}

Slikarka Karmen Erera (Carmen Herrera), preživeli je svedok sada već klasičnih umetničkih pokreta i preokreta (post)moderne. Svedočila je nastajanju i nestajanju pravaca poput op arta, minimalizma, apstraktnog ekspresionizma… i strpljivo radila i čekala… i dočekala da se svet doseti da Erera nije samo svedok, već i saučesnik, i to kakav! Premašivši stotu, konačno može da se pohvali da je preživela i sopstvenu anonimnost.

Brojni umetnici su za života zanemareni. Posebno oni “ispred svog vremena”, koji često tek nakon smrti postaju besmrtni. Ali je zaista retko da neko uspešno istrpi ignorisanje istorije, skoro čitav jedan vek! Strpljivo, smireno, snažno.

“Pa i da me niko nije pronašao, opet ne bih bila nesretna.”[1]

Svet umetnosti slaže se ipak sa jezgrovitom konstatacijom kritičarke Gardijana, Lore Kaming (Laura Cumming), da je Erera “otkriće decenije”[2].

Kao kod simpatičnih, sporih, ali dugovečnih bića, presudni događaji u Ererinom životu mere se decenijama. To je ne sprečava da ponosito tvrdi: “Živim u trenutku”[1]. Njen brak sa nastavnikom engleskog jezika, Džesijem Loventalom (Jesse Loewenthal), trajao je punih šest decenija. U Džesiju pronalazi ne samo ljubavnika, srodnu dušu i bezgraničnu podršku, već i osećaj nadtelesne duhovne spone, u kojoj su reči suvišne.

Karmen i Džesi. Fotografija (detalj): Lisson Gallery.

Poslednjih pet dekada Erera stvara u istom studijskom apartmanu u potkrovlju zgrade u Njujorku. Nakon ritualne jutarnje kafe s mlekom (café con leche), i posmatranja ulične vreve, odmah posle doručka seda za radni sto, i prianja na crtanje. Punih sedamdeset godina prošlo je otkako je Erera sa sigurnošću otkrila svoj slikarski pravac. Sve to vreme, uglavnom pokušava da “savlada” sasvim jednostavan geometrijski element – pravu (izlomljenu) liniju.

“Ponekad pobedim ja, a ponekad slika.”[1]

“Nikada nisam naišla na pravu liniju koja mi se nije svidela”[2], kaže Erera. Tokom prve polovine života, prelazila je ipak, sa manje ili više uspeha, mnoge mrske fiktivne linije u vidu državnih, duhovnih ili rodnih granica. Erera je rođena 1915. godine, na Kubi, kao sedmo dete dobro stojećih roditelja. Otac je osnivač i urednik novina (El Mundo), a majka reporter i kolumnista. U njihovom domu redovno se okupljaju (disidentski nastrojeni) intelektualci i umetnici. Karmen upisuje studije arhitekture u Havani, koje će prekinuti udajom za Džesija i preseljenjem u Njujork, gde na sopstveno zgražavanje otkriva da je umetnik:

“Kao kada shvatite da ste zaljubljeni u pogrešnu osobu.”[1]

U pokušaju da bolje upozna, razume ili eventualno preboli tu pogrešnu ljubav, Erera upisuje Fakultet likovnih umetnosti u Njujorku, gde susreće brojne druge umetnice u pokušaju. “Bile smo poput mačaka – ratovale smo”[3], nerado priznaje. Spas od mačijih kandži došao je u vidu saveta profesora, koji je ohrabruje da školu napusti, ukoliko želi da postane slikar.

Ima li boljeg mesta za nastavak slikarske romanse, od posleratnog Pariza? Mladi bračni par seli se 1948. u Francusku, na šest godina. Konačno, Erera pronalazi svoje umetničko jato, u Salonu “Nove realnosti” (Réalités Nouvelles). Uz vodeće predstavnike bespredmetne umetnosti, poput Jozefa Albersa i Žana Arpa, i Erera svodi svoju ikonografiju na osnovne, jednostavne oblike. Evropljani su bez predrasuda. Ne nalaze ništa loše ni u tome što je Kubanka, ni u tome što je žena u uglavnom muškom društvu. Nova ostvarenja izlaže u Salonu 1949-1952. Njena platna nalaze se pored slika takvih velikana, kao što je Pit Mondrijan! No, priznanje van umetničkih krugova izostaje.

Karmen Erera ~ 'Iberijski’, 1949. Akril na platnu na ploči (prečnik 101.6 cm).
{Lisson Gallery →}

Po povratku u Njujork, omaške se nastavljaju. Iako se na Kubu vraća retko, kada pomaže nekom članu (anti-režimski nastrojene) porodice, u Americi je prati kubanska etiketa. Da zabuna bude veća, Muzej savremene umetnosti (MoMA), redovno šalje emisare na Kubu u potrazi za egzotičnim i perspektivnim mladim stvaraocima. Ereru mimoilaze i tamo i ovde! Bezuspešno pokušava i da ostvari kontakt sa lokalnim avangardnim galerijama. Odbijaju da izlože njene radove uz obrazloženje da muškarci imaju prednost jer izdržavaju porodice. “Osećala sam se kao da me je neko ošamario”[2], priseća se. Ona i Džesi nisu imali dece.

Uslediće neobičan preokret. Erera konstatuje:

“Ignorisanje me je oslobodilo”[4].

Tada počinje sasvim osobena odiseja. Oduvek povučena i delimično stidljiva, odustaje od projekta “pravljenja imena” u svetu umetnosti, upravo da bi sve svoje vreme posvetila – umetnosti. Obilazi skoro sasvim neposećene muzeje. I slika. Uporno, savesno, metodično. Džesi iznajmljuje stanove i u siromašnim kvartovima, kako bi za Karmen obezbedio više prostora za stvaranje.

U Parizu je Erera upoznala i zemljake (iz Amerike), kao Elsvorta Kelija (1923-2015), koji su u Evropi brusili sopstveni stil. Po povratku na rodno tlo većina je lansirala uspešne karijere. Erera danas priznaje da se ne radi samo o polu. “Znali su bolje od mene kako sistem funkcioniše. Shvatili su galerijski sistem, muzejski sistem, kolekcionarski sistem, a ja nisam bila takva vrsta ličnosti.”[2] I pored slabijeg poznavanja sistema u kojem se muškarci bolje snalaze, Erera u Njujorku upoznaje muške kolege, poput kubanskog nadrealističkog slikara Vilfreda Lama (1902-1982), ali i one koji daleko više odgovaraju njenom umetničkom senzibilitetu pročišćene geometrijske apstrakcije, poput Leona Polk Smita (1906-1996) ili Barneta Njumena (1905-1970). Sa Barnetom i njegovom suprugom Anali, Džesi i Karmen su jedno vreme komšije. Od Njumena dobija možda ponajbolji životni / umetnički savet: “Ne dozvoli da te bilo šta zaplaši”[3].

Erera obilato koristi slobodu od pripadnosti zvaničnim umetničkim krugovima, modama, uticajima. A upravo tada je najpronicljivija. Oseća snažno puls epohe. Zaranja odvažno sve dublje u duh svog doba, sa kojim kroz rad vodi bogat i plodan dijalog. Pomaže joj stečeno obrazovanje sa studija arhitekture, iz kojeg crpi disciplinu i pedantnost.

“U haosu u kojem živimo, volim da uspostavljam red.”[5]

Red se uvodi preko solidno promišljene i dobro utemeljene strukture, a linija je “početak svake strukture”[1]. Na urednom radnom stolu ostaju još samo metalni industrijski lenjir, tabele boja, papir i makaze. Uklanja i emotivne barijere: “Nemam srce za slikanje. Imam mozak za slikanje.”[1] Radi u serijama, na velikim formatima, često u formi diptiha ili triptiha. Tokom sedamdesetih, bilo je neophodno odbaciti i boje, kako bi se doprlo do (slikarske) istine.

“Sa crno-belom slikom nema laži”[5]

, ubeđena je Erera. Nastaju zaista arhitektonski jaka dela, ispunjena crnim i belim prugama, koje poput oklopa ili kostura, kriju i čuvaju začetak buduće inspiracije.

Karmen Erera ~ 'Bez naziva’, 1952. Sintetička boja na platnu (63.5 x 152.4 cm).
{Muzej savremene umetnosti, Njujork →}

Za to vreme u spoljašnjem svetu, u njenoj neposrednoj blizini, niču, trijumfuju i nestaju slikarske škole. Dvadeset godina mlađi Frenk Stela (1936), postaje slavan upravo po minimalističkim slikama sa crno-belim trakama. Barnet Njumen, sa monumentalnim plohama čiste boje, već je priznati prvoborac apstraktnog ekspresionizma. Erera i dalje stvara u samoći, ali bez početne skromnosti. Ispostavlja se da nije neophodno izlagati, davati intervjue ili objavljivati manifeste, da bi se aktivno sudelovalo u iskričavom repertoaru ideja. Sada znamo da je Erera u pojedinim ostvarenjima najavljivala određene pravce, ponekad i celu dekadu ranije! “Mogli smo da razmišljamo i bez priče”[1], kazala je za sebe i Džesija. Isto se može reći i za Ererin odnos sa dostignućima epohe u slikarstvu.

Uprkos naklonosti bespredmetnoj umetnosti ili minimalizmu ili geometrijskoj apstrakciji, Erera sa odbacivanjem nepotrebnog stvaralačkog tereta, odbacuje i nametnute etikete. Već se odavno ne oseća kao autentična Kubanka, a ne želi ni da je vide kao ženu zalutalu u tradicionalno muški zanat. Sa dostizanjem opšteprepoznatljivih motiva, Erera je konačno dovoljno slobodna da bude ono što istinski jeste.

“Ja sam samo umetnik, to je sve.”[6]

Tako nastaju skoro sasvim bela platna – energično prosečena oštrim uglovima ili trouglovima, poput čuvene serije “Bela i zelena” (Blanco y Verde). Briljantno raspoređeni smaragdno zeleni kraci ostvaruju istovremeno krhku i snažnu kompozicionu ravnotežu. Erera već tokom šezdesetih ostvaruje svoj besmrtni opus. Pojedina dela baš iz serije “Bela i zelena”, danas čine okosnicu njene stalne postavke u Muzeju Vitni (Whitney Museum of American Art). Tu njene slike konačno zauzimaju zasluženo mesto pored ostvarenja i Elsvorta Kelija i Frenka Stele, ali i ranije priznatih umetnica, poput Agnes Martin (1912-2004). To je isti onaj muzej koji je nekoć posećivala, bez publike. Danas je prepun.

Karmen Erera ~ 'Bela i zelena’, 1966-67. Akril na platnu (101.6 × 177.8 cm).
{Muzej Vitni, Njujork →}

Džesi je preminuo 2000. godine, u devedeset osmoj godini, ne dočekavši eksplozivni uspeh svoje supruge. Lako se moglo dogoditi da neka od (besmrtnih) ostvarenja budu uništena. Erera je slike skidala sa rama i uvijena platna skladištila u plakare (čak i oko takvih, delimično oštećenih radova, kolekcionari se danas otimaju). Onda je kreativnost premašila kapacitete svih privremenih magacina, i Erera odlučuje da platna prosledi dugogodišnjem prijatelju. Kada se Toni Bičera (Tony Bechara) 2004. pojavio sa poverenim delima u privatnoj njujorškoj galeriji, sudbina izvodi svoj poslednji trik. Jedna od tri umetnice, iz zakazane izložbe, upravo je odustala. Erera uskače. Konačno prodaje svoj prvi rad, u osamdeset i devetoj godini života. Epilog priče prikazan je i u Muzeju savremene umetnosti u Njujorku i u Tejt galerijama u Londonu.

Poput preživelog brodolomnika sa plovidbe kroz vreme, Erera je konačno primećena na umetničkom horizontu. Preko noći postaje kamen temeljac zdanja savremenog slikarstva. Prevrtljiva vremena sa pomanjkanjem velikih priča, idu joj u prilog. U nedostatku sigurnih orijentira, poseže se u prošlost. Ererino delo još jednom, na originalan i svež način, opravdava izabrani pravac razvoja umetnosti. Zauzvrat, već ispisana istorija prihvata Ereru. A opet, njena dela po rudimentarnoj snazi i pročišćenosti izraza, deluju hrabrije i vitalnije od većine savremene umetničke produkcije, inspirisane upravo geometrijskom apstrakcijom.

Karmen Erera ~ 'Žuta i crna’, 2010. Akril na platnu (91.4 x 182.9 cm).
{Lisson Gallery →}

Kada je pitaju za savet današnjim mladim umetnicima, Erera blago odgovara:

“Strpljenja, dragi moji, strpljenja (Paciencia, querida, paciencia)”[4].

Nakon prevaljene stote, naviknutoj na stvaralačku samoću, i vremešnoj Ereri potrebno je prilično strpljenja u komunikaciji sa galeristima, kolekcionarima, radoznalim novinarima. “Sada plaćam to što me plaćaju.”[1] Iako već odavno ne napušta svoje potkrovlje, vezana za kolica, artritična ali neumorna Erera i dalje stvara, privodeći kraju na najbolji način, svoje ljudsko i umetničko zaveštanje.

“Još uvek tražim”

, skromno primećuje, a odmah potom razdragano dodaje, pokazujući na slike:

“Sve je urađeno sa zadovoljstvom”[6].

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Jona Pavlović.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi.
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA → 

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE!:

✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ Volfgang Lajb: Bez početka i bez kraja → 
✓ Günther Uecker : Hammering Passion → 

Da li je film isključivo vizuelna umetnost? Imaju li slike, ma kako inventivne bile, moć da prenesu poruku, ili su već i same poruka? Ako je lepota, ipak, samo nosač značenja, kako doći do njega? Postoji li ključ? Taxidermia, film mladog mađarskog režisera, grafički je izveden perfektno, a ko dešifruje kod, nagrađen je logikom koja besprekorno drži na okupu gomilu naizgled besmislenih detalja.

Privlačnost pikantnih, degutantnih i bizarnih segmenata fascinirala je gledaoce na evropskim i američkim festivalima. Film je, nažalost, ostao bez jačeg odjeka na prostorima iza bivše gvozdene zavese, što je tragikomično, jer je istočnoevropska/balkanska publika možda jedina koja može da dopre do skrivenog tumačenja i kakve-takve satisfakcije. Pometnja tu ne prestaje. U doba rastapanja  i stapanja žanrova, Taxidermia je ostvarila kultni status u krugovima koji su je zbog morbidnih i krvavih detalja prihvatili kao horor. Da ironija bude veća, nadrealni pristup i apsurdnost situacija generatori su burlesknih scena, zbog čega je veliki deo gledalaca film okarakterisao kao komediju!

Ukoliko prihvatimo da je slika nosač smisla, Taxidermia se konačno prikazuje u svojoj dramskoj suštini. To nije individualna drama, pa čak ni drama jednog (mađarskog) naroda, već drama svih malih nacija, kultura i tradicija u izumiranju, pod surovom presom ekonomske globalizacije.

Nosioci značenja su tri generacije muških likova koji predstavljaju tri istorijske etape: fašizam, komunizam i kapitalizam. Prve dve naracije u filmu, adaptacije su kratkih priča čiji je autor Lajos Parti Nagy. Scenario za savremeno finale upriličio je sam režiser, György Pálfi.

Prva priča prati ne baš blistavog začetnika loze. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) je kopile rata, neko ko nikad nije bio u prvim redovima jer je u pozadini hranio svinje i čistio klozete, u pokušaju da što bezbolnije prebrodi istorijske nepogode. To ne znači da je izbegao svoju dozu razočaranja, ogorčenja i poniženja, naprotiv. Iako nikad nije stao pred artiljerijsku vatru, Morosgoványi od nadređenog svakodnevno guta vatru (bukvalno i simbolično). Ventil kroz koji ispušta nagomilanu frustraciju je seks (vatromet iz penisa na samom početku filma najavljuje dalje pikanterije).

Već prva trećina filma donosi dve prelepe fantazije: priču o simbolici korita i prikaz 3D knjige sa bajkom o prodavačici šibica. 

Nakon što je ostavio svoje seme u debeloj ženi nadređenog oficira, u bestijalnoj (pornografskoj?) sceni opštenja nad raskomadanom svinjom u spomenutom koritu, Morosgoványi je eliminisan. Jedna epoha je naglo završena, pre nego se sledeća pojavila. Pod novim prezimenom (Balatony umesto Morosgoványi), usvojeni potomak je ipak žigosan poreklom. Odsecanje prasećeg repa klještima, jalov je pokušaj promene sudbine.

Mađarska je dobila nov ustav (i drugačije uređenje) tek nekoliko godina nakon pada prethodne fašističke vlasti. 

Farsični predstavnik novog pogleda na svet je Balatony Kálmán (Trócsányi Gergõ). Kálmán je mladi, perspektivni šampion nove discipline – sportskog prejedanja. Poznat je i u domovini nadaleko čuven po briljantnoj tehnici unakrsnog gutanja. Isprazna a pompezna takmičenja, uz bodrenje drugova iz Partije, deluju nam poznato. Uprkos činjenici da sovjetski takmičar uvek pobeđuje, Kálmán je narodni heroj koji čeka priliku da se dokaže na međunarodnoj sceni. Olimpijski Komitet, ipak, ne priznaje sportsko prejedanje kao zvaničnu disciplinu.

Prikaz zadriglih takmičara poređanih u krug oko velikog bazena u koji obilno povraćaju nakon još jedne partije prežderavanja, groteskna je razglednica jednog razdoblja ispunjenog beskrajnim a besmislenim zasedanjima.

Baš tu, na sredini filma, svedoci smo i krajnje romantičnih scena. Kálmán je za svoju upornost nagrađen odanošću drugarice koja se takmiči u istom sportu. Ljubav između dva nagojena tela prejedača, paradoksalno, najbezbrižniji je deo priče. Zaklonjeni od socijalnih bura, Kálmán i njegova izabranica Aczél Gizi (Stanczel Adél), uživaju u retkoj prilici da se potpuno posvete jedno drugom, dok za drugove iz Partije, na privatnim zabavama gutaju poslednje količine crvenog kavijara iz posude u obliku petokrake. Idila se bliži kraju, i red je da se ostavi potomstvo, koje je u potpunom raskoraku sa epohom na izdisaju. Beba najglomaznijih roditelja, najmanja je u porodilištu.

Novorođenče ovaj put zadržava prezime. Mađarska nije promenila ustav, ali uređenje jeste. 

Novi Kálmán (kojeg sada igra Gábor Máté) je u svakom pogledu oličenje nove epohe. Neznano kako, u mračnim hodnicima istorijske farse, odigrala se nečuvena transformacija od čuvara prethodnog poretka do istovremenog gospodara i zatočenika novog sistema. Stara vladajuća elita je još uvek imućna, ovog puta zahvaljujući globalnom kapitalu. 

Sve što je u prethodnom obličju bilo groteskno, preterano i neprijatno, u novom izdanju je dobilo svoj puni zamah, bez ikakvih kočnica, fizičkih ili moralnih. Kálmán je neuporedivo deblji i konačno gubi mogućnost promene jer je zbog težine nepokretan. Bledunjavog sina svakodnevnim nemilosrdnim poniženjima drži u potpunoj potčinjenosti. Ogorčen je jer ga je bolja polovina – Gizi, napustila. 

Kálmán je personifikacija neprekidne akumulacije (naslagane kutije čokoladica), besmislene konzumacije (čokoladica bez skidanja omota) i surove eksploatacije sopstvenog potomstva. Izjava da sve nađe svoju svrhu u telu (sistemu), pa i progutan omotač od folije, savršeno odslikava bezumno opravdanje savremene pogubne ekonomske strategije po kojoj će eskalacija potrošnje imati društveno svrhovite posledice.

Nedostatak ženske figure karakteriše treću priču. Odlazak majke je odsustvo ljubavi, zaštite, smisla. Sve vrednosti su završile u dalekoj Americi. Preostala očinska figura je hladna, autoritativna, tiranska. Lanac nasleđa se prekida usled psihičke i fizičke nemoći žrtvovanog naraštaja da ostvari neophodnu bliskost. 

Novo pokolenje nema budućnost, bar ne u svojoj zemlji. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) je krhke telesne konstitucije, a na leđima nosi i oca i očeve debele mačke. Kálmánova tri čudovišna ljubimca (STO? MMF? SB?), navodno su bezopasni iza rešetaka. Krug eksploatacije se prekida čim Lajoska odbije da u njemu učestvuje. Time je osudio na propast sebe, ali i svog oca. Mačke su presudile domaćinu.

Lajoska se profesionalno bavi prepariranjem. Sudbina njegove generacije je da ostatke bogate i duge tradicije upakuje i ponudi kao robu. To je sve što će ostati kao trag nekad moćne kulture. Bizarni vrhunac filma je detaljno prikazano, hirurški precizno, samo-prepariranje. Obezglavljeni torzo, sa odsečenom desnom rukom (simbol nemoći?), izložen je nadobudnoj, bezbojnoj, „umetničkoj“ publici sa Zapada.

Da li je György Pálfi iščašeni režiser, a Taxidermia perverzno ostvarenje? To bi značilo da je još uvek moguće umetničkim delom prevazići izvitoperenost svakodnevice. Da li je tako?

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović.
Pedagoški nadzor: iNvAzivNA žABokREčiNA.

Ilustracije:

“Taxidermia”, 2006, 91 min. Režija: György Pálfi.
Uloge: Csaba Czene, Trócsányi Gergõ,
Stanczel Adél, Gábor Máté, Marc Bischoff.
Official trailer: “Taxidermia” @ YouTube


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA →

✓ Balada o najsrećnijem čoveku → 
✓ Iskušenja instant iskupljenja → 
✓ Rodbinska konspirologija → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →

✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) → 
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) → 
✓ Kraj poverenja (Nevidljivi komitet) →