#politika

Da li je film isključivo vizuelna umetnost? Imaju li slike, ma kako inventivne bile, moć da prenesu poruku, ili su već i same poruka? Ako je lepota, ipak, samo nosač značenja, kako doći do njega? Postoji li ključ? Taxidermia, film mladog mađarskog režisera, grafički je izveden perfektno, a ko dešifruje kod, nagrađen je logikom koja besprekorno drži na okupu gomilu naizgled besmislenih detalja.

Privlačnost pikantnih, degutantnih i bizarnih segmenata fascinirala je gledaoce na evropskim i američkim festivalima. Film je, nažalost, ostao bez jačeg odjeka na prostorima iza bivše gvozdene zavese, što je tragikomično, jer je istočnoevropska/balkanska publika možda jedina koja može da dopre do skrivenog tumačenja i kakve-takve satisfakcije. Pometnja tu ne prestaje. U doba rastapanja  i stapanja žanrova, Taxidermia je ostvarila kultni status u krugovima koji su je zbog morbidnih i krvavih detalja prihvatili kao horor. Da ironija bude veća, nadrealni pristup i apsurdnost situacija generatori su burlesknih scena, zbog čega je veliki deo gledalaca film okarakterisao kao komediju!

Ukoliko prihvatimo da je slika nosač smisla, Taxidermia se konačno prikazuje u svojoj dramskoj suštini. To nije individualna drama, pa čak ni drama jednog (mađarskog) naroda, već drama svih malih nacija, kultura i tradicija u izumiranju, pod surovom presom ekonomske globalizacije.

Nosioci značenja su tri generacije muških likova koji predstavljaju tri istorijske etape: fašizam, komunizam i kapitalizam. Prve dve naracije u filmu, adaptacije su kratkih priča čiji je autor Lajos Parti Nagy. Scenario za savremeno finale upriličio je sam režiser, György Pálfi.

Prva priča prati ne baš blistavog začetnika loze. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) je kopile rata, neko ko nikad nije bio u prvim redovima jer je u pozadini hranio svinje i čistio klozete, u pokušaju da što bezbolnije prebrodi istorijske nepogode. To ne znači da je izbegao svoju dozu razočaranja, ogorčenja i poniženja, naprotiv. Iako nikad nije stao pred artiljerijsku vatru, Morosgoványi od nadređenog svakodnevno guta vatru (bukvalno i simbolično). Ventil kroz koji ispušta nagomilanu frustraciju je seks (vatromet iz penisa na samom početku filma najavljuje dalje pikanterije).

Već prva trećina filma donosi dve prelepe fantazije: priču o simbolici korita i prikaz 3D knjige sa bajkom o prodavačici šibica. 

Nakon što je ostavio svoje seme u debeloj ženi nadređenog oficira, u bestijalnoj (pornografskoj?) sceni opštenja nad raskomadanom svinjom u spomenutom koritu, Morosgoványi je eliminisan. Jedna epoha je naglo završena, pre nego se sledeća pojavila. Pod novim prezimenom (Balatony umesto Morosgoványi), usvojeni potomak je ipak žigosan poreklom. Odsecanje prasećeg repa klještima, jalov je pokušaj promene sudbine.

Mađarska je dobila nov ustav (i drugačije uređenje) tek nekoliko godina nakon pada prethodne fašističke vlasti. 

Farsični predstavnik novog pogleda na svet je Balatony Kálmán (Trócsányi Gergõ). Kálmán je mladi, perspektivni šampion nove discipline – sportskog prejedanja. Poznat je i u domovini nadaleko čuven po briljantnoj tehnici unakrsnog gutanja. Isprazna a pompezna takmičenja, uz bodrenje drugova iz Partije, deluju nam poznato. Uprkos činjenici da sovjetski takmičar uvek pobeđuje, Kálmán je narodni heroj koji čeka priliku da se dokaže na međunarodnoj sceni. Olimpijski Komitet, ipak, ne priznaje sportsko prejedanje kao zvaničnu disciplinu.

Prikaz zadriglih takmičara poređanih u krug oko velikog bazena u koji obilno povraćaju nakon još jedne partije prežderavanja, groteskna je razglednica jednog razdoblja ispunjenog beskrajnim a besmislenim zasedanjima.

Baš tu, na sredini filma, svedoci smo i krajnje romantičnih scena. Kálmán je za svoju upornost nagrađen odanošću drugarice koja se takmiči u istom sportu. Ljubav između dva nagojena tela prejedača, paradoksalno, najbezbrižniji je deo priče. Zaklonjeni od socijalnih bura, Kálmán i njegova izabranica Aczél Gizi (Stanczel Adél), uživaju u retkoj prilici da se potpuno posvete jedno drugom, dok za drugove iz Partije, na privatnim zabavama gutaju poslednje količine crvenog kavijara iz posude u obliku petokrake. Idila se bliži kraju, i red je da se ostavi potomstvo, koje je u potpunom raskoraku sa epohom na izdisaju. Beba najglomaznijih roditelja, najmanja je u porodilištu.

Novorođenče ovaj put zadržava prezime. Mađarska nije promenila ustav, ali uređenje jeste. 

Novi Kálmán (kojeg sada igra Gábor Máté) je u svakom pogledu oličenje nove epohe. Neznano kako, u mračnim hodnicima istorijske farse, odigrala se nečuvena transformacija od čuvara prethodnog poretka do istovremenog gospodara i zatočenika novog sistema. Stara vladajuća elita je još uvek imućna, ovog puta zahvaljujući globalnom kapitalu. 

Sve što je u prethodnom obličju bilo groteskno, preterano i neprijatno, u novom izdanju je dobilo svoj puni zamah, bez ikakvih kočnica, fizičkih ili moralnih. Kálmán je neuporedivo deblji i konačno gubi mogućnost promene jer je zbog težine nepokretan. Bledunjavog sina svakodnevnim nemilosrdnim poniženjima drži u potpunoj potčinjenosti. Ogorčen je jer ga je bolja polovina – Gizi, napustila. 

Kálmán je personifikacija neprekidne akumulacije (naslagane kutije čokoladica), besmislene konzumacije (čokoladica bez skidanja omota) i surove eksploatacije sopstvenog potomstva. Izjava da sve nađe svoju svrhu u telu (sistemu), pa i progutan omotač od folije, savršeno odslikava bezumno opravdanje savremene pogubne ekonomske strategije po kojoj će eskalacija potrošnje imati društveno svrhovite posledice.

Nedostatak ženske figure karakteriše treću priču. Odlazak majke je odsustvo ljubavi, zaštite, smisla. Sve vrednosti su završile u dalekoj Americi. Preostala očinska figura je hladna, autoritativna, tiranska. Lanac nasleđa se prekida usled psihičke i fizičke nemoći žrtvovanog naraštaja da ostvari neophodnu bliskost. 

Novo pokolenje nema budućnost, bar ne u svojoj zemlji. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) je krhke telesne konstitucije, a na leđima nosi i oca i očeve debele mačke. Kálmánova tri čudovišna ljubimca (STO? MMF? SB?), navodno su bezopasni iza rešetaka. Krug eksploatacije se prekida čim Lajoska odbije da u njemu učestvuje. Time je osudio na propast sebe, ali i svog oca. Mačke su presudile domaćinu.

Lajoska se profesionalno bavi prepariranjem. Sudbina njegove generacije je da ostatke bogate i duge tradicije upakuje i ponudi kao robu. To je sve što će ostati kao trag nekad moćne kulture. Bizarni vrhunac filma je detaljno prikazano, hirurški precizno, samo-prepariranje. Obezglavljeni torzo, sa odsečenom desnom rukom (simbol nemoći?), izložen je nadobudnoj, bezbojnoj, „umetničkoj“ publici sa Zapada.

Da li je György Pálfi iščašeni režiser, a Taxidermia perverzno ostvarenje? To bi značilo da je još uvek moguće umetničkim delom prevazići izvitoperenost svakodnevice. Da li je tako?

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović.
Pedagoški nadzor: iNvAzivNA žABokREčiNA.

Ilustracije:

“Taxidermia”, 2006, 91 min. Režija: György Pálfi.
Uloge: Csaba Czene, Trócsányi Gergõ,
Stanczel Adél, Gábor Máté, Marc Bischoff.
Official trailer: “Taxidermia” @ YouTube


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA →

✓ Balada o najsrećnijem čoveku → 
✓ Iskušenja instant iskupljenja → 
✓ Rodbinska konspirologija → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →

✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) → 
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) → 
✓ Kraj poverenja (Nevidljivi komitet) → 

Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.

Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.

Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.

Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.

Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.

Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.

Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.

Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju  nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.

Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.

Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.

Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.

Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.

Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA. 

No i zato, NIŠTA.
 

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Estetska inspekcija: ĐE ME sNAĐE BEzNAĐE →

Ilustracija:
Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~
‘Untitled’, 2014.
Oil on canvas, steel (200 x 180 cm).


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM →

✓ Isprobavanje sanduka → 
✓ Rekvijem za prosvetne snove → 
✓ Krekeću li kuvane žabe? → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →

✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) → 
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) → 
✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) → 

Din tüccarlığı yaptın müslüman adamlar dediler tamam , hırsızlık yaptın iftira dediler tamam , kasetlerin çıktı montaj dediler tamam , seçim yaptın Türkiye'nin yarısını aldın tamam hepsine tamam tamam da halk seni her türlü seçiyo işte zaten sana oy veren adamların youtube dan twitter dan haberi yok hala niye kapalı bu youtube siz neyin peşindesiniz ben anlamıyorum ki  !

„Van egy dolog, amiben hihetetlenül szerencsétlenek és bénák vagyunk. És ezt úgy hívják, demokrácia. […] Ezek egytől egyig fiatal forradalmárokból lett öreg zsarnokok. Soha, de soha semmi jó nem sült ki belőlük. Nem szeretném, hogy egyetlen leválthatatlan ember legyen az ország élén.”

— A besúgó