#recenzija
Ponovnom saradnjom, 20 godina nakon filma „Baraka“, Režiser Ron Fricke i producent Mark Magidson realizuju još jednu globalnu vizuelnu epopeju. „Samsara“ je rezultat petogodišnjeg snimanja na terenu, u 25 država, na pet kontinenata. Novo grafičko svedočanstvo nakon dve decenije potvrđuje stabilnu stvaralačku orijentaciju režisera koji se kao kinematograf kalio u kultnoj „Qatsi“ triologiji, ali nam oslikava i znatno izmenjeno planetarno lice nakon neznatnog vremenskog perioda.
Reč samsara je poreklom iz sanskrita i ima značenje „zajednički tok“. Najčešća asocijacija vezana za samsaru je točak života, večiti krug rađanja, umiranja i ponovnog rađanja. U pitanju je kružni tok, životni vrtlog, ali je akcenat na onom „zajednički“, u kojem je sve ispreplitano, povezano i uslovljeno. Ispunivši jedan od večitih snova, čovek je napokon tehnički sposoban da sve na Zemlji vidi, snimi i prikaže. Od svevidećeg oka nije pošteđena ni unutrašnja biološka struktura ljudska. Šta je to što je čovek uspeo da vidi nakon što je jednom postao sposoban da na ovaj način gleda? „Samsara“ daje deo odgovora.
Postavljajući se u perspektivu iznad tumačenja, iznad civilizacije, iznad večitog životnog kruga, Fricke ne pokušava da bude „objektivan“, jer takvo nešto nije moguće. Moguće je, ipak, obuhvatiti objektivom kao aktivnog učesnika u zajedničkoj sudbini, kako čoveka tako i živu i neživu prirodu. Podjednaka pažnja je poklonjena, kako kulturi, tako i divljini, kako civilizaciji, tako i prirodi. I ponovo, ne možemo da se otmemo utisku da je simpatija kamere uvek više uz kamen, pesak i vodu, nego uz mašinu, beton ili naftu. Pustinjske scene, scene zvezdanog neba ili koralnih ostrva su, bez preterivanja, među najpoetičnijim snimcima prirode na filmskoj traci. Neverovatni prizori zabeleženi na neverovatan način verovatno će vas prvi put zateći nespremne da prigrlite toliku lepotu.
Podjednako nespremne će vas zateći i činjenica da veliki deo čovečanstva ne živi na način na koji vi trošite samo vama podareno vreme u ovom neponovljivom svetu. Naklonost ka religiji kao načinu da se život ne samo tumači, već i živi, Fricke ne krije. Religiozni obredi, molitva i meditacija dobijaju značajan prostor. Negde na početku „Samsare“ prisustvujemo jedinstvenom događaju u kojem tibetanski monasi od peska u boji krajnje pedantno, precizno i strpljivo grade prelepu kružnu mantra-sliku, kako bi pri kraju filma bili svedoci i njenog unapred planiranog brisanja. Točak koji gradi je i točak koji ruši.
Naizmenično sa prirodnim pejzažima, ređaju se i lični, intimni, portreti i pejzaži lica, izraza, grimasa. Bez žurbe, pažljivo i detaljno snimljena je svaka ljudska akcija, bilo da slavi postojanje ili ga uništava. Izdvojen je prostor i za tradicionalne plesačice sa Balija koje na početku filma neverovatnom uigranošću oživljavaju svoje božanstvo sa bezbroj ruku, kao i za performans u kojem umetnik (Olivier De Sagazan) za kancelarijskim stolom, od gline, boje i vune na svom licu vaja hororistične maske. Božansko lice nerazvijenog i demonsko lice razvijenog društva.
Iako kameri nikada nije zamorno da strpljivo na jedinstvenom licu prati i najmanji treptaj, možda i samo nagoveštaj transformacije, zanimljivo je primetiti sasvim drugačiji tretman prelaskom na scene masovnog, robotizovanog, repetativnog života. Isprazne, svakodnevno ponavljane, dirigovane pokrete režiser ubrzava. Pogledom odozgo na prostore gde stotine ljudi ponavlja istu radnju, bilo da uvežbava udarac u golfu ili se skija noću na veštačkom snegu ili sedi za svojim računarom u ogromnim modernim građevinama, Fricke uspešno prikazuje užurbani život na traci najmodernijih država sveta.
Na sličan način su tretirani i ljudi i njihovo okruženje upakovano u proizvod. Na traci su i puške i krave i seksualna pomagala. Jedna od najupečatljivijih scena je šetnja kroz potpuno automatizovano fabričko postrojenje za masovnu „preradu“ svinja u proizvode od mesa. Više pažnje Fricke poklanja zapanjujućoj urbanoj arhitekturi i enterijerima, nego samim ljudima. Ipak uz neverovatno bogate gradske, tu su i neverovatno siromašni prigradski pejzaži. I otpad, dokle pogled seže. A u otpadu, opet ljudi.
Kako shvatiti poziv na gledanje preko sat i po „nasumično“ izabranih filmskih zapisa ? Da li smo pozvani da zajedno budemo pasivni svedoci savršeno uobličenog vizuelnog dokumenta, ili nam se pruža mogućnost da aktivnim učešćem od fragmenata sastavimo sopstveni kolaž sa originalnim tumačenjem? Treba li uopšte išta tumačiti, ukoliko se i sam snimatelj uzdržao od komentara? Ili je svaki komentar suvišan?
Šta nam se, dakle, nudi: uživanje, meditacija ili preispitivanje ?
Kreator je očigledno i sam opčinjen prikazanim. Pored fantastičnog umeća snimanja i režiranja, jedini komentar koji Fricke sebi dopušta je prateća muzika. A muzički deo doživljaja je maestralno ukomponovan u globalnu sagu. Muzika je zajednička potka koja se provlači kroz različite vizualne fragmente i na još jedan način podvlači ono „zajednički“ u samsari.
„Samsara“ slikovito prikazuje šta je čovek sa sobom i svojim okruženjem činio u prošlosti i šta još uvek čini danas. Daje li nam to nagoveštaj šta će tek činiti?
Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Ilustracije:
“Samsara”, 2011. 102 min. Režija: Ron Fricke.
Muzika: Michael Stearns, Lisa Gerrard,
Marcello De Francisci.
Official trailer: “Samsara” @ YouTube
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi →
✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →
✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →
✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →
✓ pHoTocRowD FoToGRAF →
✓ FAcEBook sTRANicA →
✓ piNTEREsT TABLA →
s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE: FiLM →
✓ Taxidermia →
✓ PressPausePlay →
✓ Birdboy →
Kada je Nil Jang u pitanju, naziv “Na plaži“ zasigurno ne obećava bezbrižan dan odmora uz lake teme, poletnu muziku i osvežavajuće piće. Radi se o nesvakidašnjem albumu jedinstvenog umetnika, punom neugodnih ali neophodnih preispitivanja, nekoj vrsti privremenog povlačenja i svođenja računa pred nadolazećim iskušenjima.
Po naklonosti i uvažavanju publike, album “On the Beach” daleko je prevazišao istoimenu knjigu a potom i film čiji su junaci pronašli utočište na plaži bežeći iz civilizacije razorene nuklearnim naoružanjem. Poklonici su godinama zahtevali CD izdanje ovog uz još pet albuma Nila Janga zajedno poznatih kao “nedostajućih šest”. Nakon neuspeha te kampanje, osnovan je internet sajt radi prikupljanja potpisa za peticiju o objavljivanju upravo CD-a “On the Beach”. Napori su konačno urodili plodom 2003. godine, nakon čega kultni status ovog ostvarenja neprekidno raste. 2014. godine album je proslavio punih 40 godina postojanja.
Naslovna strana je enigmatična, ali apsolutno odgovarajuća. Na fotografiji je scena sa plaže, ali je odmah jasno da nešto “nije u redu”. Ispod suncobrana u krupnom planu su dve stolice okrenute prema posmatraču, ali bez aktera. Praznina je sveprožimajuće osećanje postavke. Ofinger ispod suncobrana je bez odeće. Levo, deo kadilaka viri iz peska. Odsustvo ljudi i prisustvo nesvakidašnjeg objekta razbijaju tipično tumačenje plaže kao mesta za odmor. Pre je u pitanju postapokaliptični pejzaž sa kolima umesto bombe zarivene u pesak.
Pesak simboliše oazu, povlačenje, usamljenost što postaje sasvim jasno u nastavku slike na poleđini omota. Izmeštena palma je u saksiji. Horizontalnoj traci okeana prkosi uspravna figura. Jang publici okreće leđa, bos, ali u sakou. Oblačno nebo se u daljini spaja sa okeanom skrivajući pogled na druga usamljena ostrva. Nagoveštaj nevremena. Umetnik je izdvojen od arsenala svakodnevice. Jangova ležaljka je zarotirana pod zasebnim uglom. Novine koje pozivaju Niksona da podnese ostavku leže odbačeno ispod stola. Umetnik je “izuven” iz sopstvenih cipela. Unutrašnje povlačenje, bekstvo, preispitivanje. Preteća širina okeana upija svaku ljudsku zapitanost. Boja predmeta u prvom planu je žuta (sako, kadilak, suncobran, sto i stolice, konzerve piva) koja nametljivim prisustvom pojačava neupadljivo odsustvo sunca. Sve što bi moglo da posluži kao oslonac i uteha, brižljivo je uklonjeno ili stavljeno u suprotan kontekst. Briljantno. Po mnogima, jedna od Jangovih najboljih naslovnih strana, a usudiću se da kažem i jedna od najboljih u rok muzici.
Raštimovana bas gitara podvlači utisak izmeštenosti. Na momente podseća na zvuk ispumpane fudbalske lopte bačene na asfalt. Jangov glas povremeno ima promuklu, polurashodovanu notu koja već nagoveštava pijani krešendo na albumu “Tonight’s the night”. Iako deluje neusklađeno, poput pokvarenog automata u kojem pojedini delovi mehanizma uporno a uzaludno pokušavaju da sustignu ostatak zarđale mašinerije, orkestracija je zapravo vrhunski disbalansirana tako da ostavlja utisak neusklađenosti koji poziva na doradu, na učestvovanje, na saradnju. To je uočljivije u Jangovim stihovima koji ostaju otvoreni za različita tumačenja, poput emotivne mreže sposobne da obuhvati širok spektar osećanja. Jang je izbačen iz koloseka samo kad izgubi kontakt sa središtem bića. U situaciji u kojoj mu impulsi iz tog centra uporno izmiču samo za korak, oseća se relativno udobno prateći isti smer. Stiče se utisak da je u završnoj numeri kolosalnih tematskih razmera, umetnik konačno dostigao savršeno usklađeni ritam sa unutrašnjim bićem koji će mu dozvoliti da uz minimalni pristup orkestraciji pred nama raširi široku lepezu pitanja, dilema, i predosećanja. Turbulentna prošlost meša se sa neizvesnom budućnošću i muzika skoro sasvim zamire. Jangov glas ostaje jedini nosilac osećanja beskonačnog koje se utapa u nepreglednom okeanu.
Prva numera je praktično jedina sa letnjim ritmom primerenim plaži. “Walk on” otvara album naizgled poletno, iako se bavi teškom temom nerazumevanja, krivotvorenja i ignorisanja umetnikove poruke. Provejava nostalgija za prohujalim vremenima. Jang se priprema za odlazak u pustinju.
Već u sledećoj baladi “See the Sky About to Rain” navlače se oblaci koji više ne napuštaju scenu, praćeni povremenim naletima oluje.
Okosnicu albuma čini “bluz” trilogija koja se uglavnom ne uklapa u žanrovsku odrednicu iz naslova: “Revolution Blues“, „Vampire Blues“ i „Ambulance Blues“. Ove tri numere su udarne muzičke formacije na albumu i nosači glavnog emotivnog toka koji se kreće od besa preko ironije do rezignacije, od romantičnog podsećanja na prošlost do obračuna sa neumoljivom sadašnjicom.
Tek treća numera na albumu, “Revolution Blues“ prva je prava erupcija potisnutog socijalnog bunta i proključalog društvenog ogorčenja oličena u vatrometu revoltiranih stihova. Dajući oduška neprihvatljivim i nedozvoljenim osećanjima, Jang prolazi kroz raznoliku društvenu menažeriju izvlačeći iz tuđih usta sopstvene reči. Razočaranost postrevolucionarne generacije dobija svoju zadovoljštinu u brutalno demaskiranim stavovima. Činjenica da poslednje stihove umetnik izgovara kroz lik serijskog ubice Čarlsa Mensona, ne ublažava oštricu protesta. Sa jezom slušamo krvavu pretnju upućenu bogatim stanovnicima Holivud Hila u Los Anđelesu. Slično smo pomislili, ako ne i iskazali:
„Well, I hear that Laurel Canyon
is full of famous stars,
But I hate them worse than lepers
and I’ll kill them in their cars.“
Nakon što je rezimirao mentalitet preletača, glumaca i sitnih šićardžija u “For the Turnstiles”, u narednoj krajnje ironičnoj „Vampire Blues“ Jang se krije iza maske krvopije dodajući još jednu sumornu nijansu aktuelnoj socijalnoj studiji. Krvožedni vampir prisvaja opšte dobro zarad lične koristi. Jang je iza maske lažno poletan, poput žrtve koja bezvoljno imitira nasilnika kako bi ritualnim ponavljanjem otupela bol. Režirano glumatanje biva pregaženo ironičnom gorčinom refrena:
“Good times are comin’,
I hear it everywhere I go.
Good times are comin’,
but they sure comin’ slow.”
Ova šarada je samo uvod u naslovnu baladu “On The Beach” gde je alijenacija dovedena do specifične kulminacije. Sa objektivne distance, Jang zbacuje maske, jednu po jednu. Umetnik ne prepoznaje pređašnje ideale svestan tragičnog raskoraka između idealizovanog i sveta kakav jeste. Bolno seciranje realnosti surovom iskrenošću neophodno je kako bi paradoksalno rezultiralo povratkom ravnoteže. Sledeća numera je već svojevrsna ljubavna balada koja otvara vrata za epopeičnu “Ambulance Blues”.
Poput očekivane neophodne medicinske pomoći, poslednja numera donosi razrešenje u obliku devetominutnog preseka socijalne, ali i lične istorije dovoljno bogatog da ostvari utisak okeanske širine pred kojom će aktuelni problemi izgledati neznatni. Kontemplirajući nad prostorom i vremenom, Jang još jednom prelazi put sopstvene odiseje kroz vremena kada je svirao na punim ulicama, u zagušljivim klubovima i na pijanim splavovima ne propuštajući ni ovaj put priliku da se podsmehne idealima generacije čiji je glasnogovornik bio. Izvlačeći iz svega nekakav pozitivan stav zaključuje:
“And there ain’t nothin’
like a friend
Who can tell you
you’re just pissin’
in the wind.”
Pročišćen borbom sa ličnim demonima, umetnik se sa novom oštrinom sukobljava sa sumornom svakodnevicom. Obraćajući se Ričardu Niksonu kao ultimativnom oličenju zloćudnog razaranja društvenog tkiva, Jang upućuje poruku razumevanja svima koji poput njega nakon ogorčene borbe ližu sopstvene rane:
“I never knew a man
could tell so many lies.
He had a different story
for every set of eyes.
How can he remember
who he’s talking to?
Cause I know it ain’t me,
and hope it isn’t you.”
Celo jedno poglavlje turbulentne lične ali i društvene sage na albumu dobija svoje konačne konture. Nakon Hladnog rata, atentata na Džona Kenedija, Kubanske raketne krize, Pokreta za građanska prava Afroamerikanaca, masovnih studentskih protesta ‘68, serijskih ubistava Čarlsa Mensona, afere Votergejt i Vijetnamskog rata, “On The Beach” je poruka u boci brodolomnicima u savremenoj kulturi. Iz današnje perspektive, više od četiri decenije kasnije, suočeni sa opštim prihvatanjem za normu onoga što je tada još uvek bilo žigosano kao izuzetak, sa novom nostalgijom gledamo na prelomno vreme kada smo se nadali da bi sve moglo da izgleda drugačije i kada je jedan umetnik imao dovoljno integriteta da nakon dobrovoljnog povlačenja na marginama društva govori o pogubnim zabludama potrošačke civilizacije.
Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi →
✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →
✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →
✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →
✓ pHoTocRowD FoToGRAF →
✓ FAcEBook sTRANicA →
✓ piNTEREsT TABLA →
s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE →
✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →
✓ Izazov dijaloga o modernosti →
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice →
Da li je film isključivo vizuelna umetnost? Imaju li slike, ma kako inventivne bile, moć da prenesu poruku, ili su već i same poruka? Ako je lepota, ipak, samo nosač značenja, kako doći do njega? Postoji li ključ? Taxidermia, film mladog mađarskog režisera, grafički je izveden perfektno, a ko dešifruje kod, nagrađen je logikom koja besprekorno drži na okupu gomilu naizgled besmislenih detalja.
Privlačnost pikantnih, degutantnih i bizarnih segmenata fascinirala je gledaoce na evropskim i američkim festivalima. Film je, nažalost, ostao bez jačeg odjeka na prostorima iza bivše gvozdene zavese, što je tragikomično, jer je istočnoevropska/balkanska publika možda jedina koja može da dopre do skrivenog tumačenja i kakve-takve satisfakcije. Pometnja tu ne prestaje. U doba rastapanja i stapanja žanrova, Taxidermia je ostvarila kultni status u krugovima koji su je zbog morbidnih i krvavih detalja prihvatili kao horor. Da ironija bude veća, nadrealni pristup i apsurdnost situacija generatori su burlesknih scena, zbog čega je veliki deo gledalaca film okarakterisao kao komediju!
Ukoliko prihvatimo da je slika nosač smisla, Taxidermia se konačno prikazuje u svojoj dramskoj suštini. To nije individualna drama, pa čak ni drama jednog (mađarskog) naroda, već drama svih malih nacija, kultura i tradicija u izumiranju, pod surovom presom ekonomske globalizacije.
Nosioci značenja su tri generacije muških likova koji predstavljaju tri istorijske etape: fašizam, komunizam i kapitalizam. Prve dve naracije u filmu, adaptacije su kratkih priča čiji je autor Lajos Parti Nagy. Scenario za savremeno finale upriličio je sam režiser, György Pálfi.
Prva priča prati ne baš blistavog začetnika loze. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) je kopile rata, neko ko nikad nije bio u prvim redovima jer je u pozadini hranio svinje i čistio klozete, u pokušaju da što bezbolnije prebrodi istorijske nepogode. To ne znači da je izbegao svoju dozu razočaranja, ogorčenja i poniženja, naprotiv. Iako nikad nije stao pred artiljerijsku vatru, Morosgoványi od nadređenog svakodnevno guta vatru (bukvalno i simbolično). Ventil kroz koji ispušta nagomilanu frustraciju je seks (vatromet iz penisa na samom početku filma najavljuje dalje pikanterije).
Već prva trećina filma donosi dve prelepe fantazije: priču o simbolici korita i prikaz 3D knjige sa bajkom o prodavačici šibica.
Nakon što je ostavio svoje seme u debeloj ženi nadređenog oficira, u bestijalnoj (pornografskoj?) sceni opštenja nad raskomadanom svinjom u spomenutom koritu, Morosgoványi je eliminisan. Jedna epoha je naglo završena, pre nego se sledeća pojavila. Pod novim prezimenom (Balatony umesto Morosgoványi), usvojeni potomak je ipak žigosan poreklom. Odsecanje prasećeg repa klještima, jalov je pokušaj promene sudbine.
Mađarska je dobila nov ustav (i drugačije uređenje) tek nekoliko godina nakon pada prethodne fašističke vlasti.
Farsični predstavnik novog pogleda na svet je Balatony Kálmán (Trócsányi Gergõ). Kálmán je mladi, perspektivni šampion nove discipline – sportskog prejedanja. Poznat je i u domovini nadaleko čuven po briljantnoj tehnici unakrsnog gutanja. Isprazna a pompezna takmičenja, uz bodrenje drugova iz Partije, deluju nam poznato. Uprkos činjenici da sovjetski takmičar uvek pobeđuje, Kálmán je narodni heroj koji čeka priliku da se dokaže na međunarodnoj sceni. Olimpijski Komitet, ipak, ne priznaje sportsko prejedanje kao zvaničnu disciplinu.
Prikaz zadriglih takmičara poređanih u krug oko velikog bazena u koji obilno povraćaju nakon još jedne partije prežderavanja, groteskna je razglednica jednog razdoblja ispunjenog beskrajnim a besmislenim zasedanjima.
Baš tu, na sredini filma, svedoci smo i krajnje romantičnih scena. Kálmán je za svoju upornost nagrađen odanošću drugarice koja se takmiči u istom sportu. Ljubav između dva nagojena tela prejedača, paradoksalno, najbezbrižniji je deo priče. Zaklonjeni od socijalnih bura, Kálmán i njegova izabranica Aczél Gizi (Stanczel Adél), uživaju u retkoj prilici da se potpuno posvete jedno drugom, dok za drugove iz Partije, na privatnim zabavama gutaju poslednje količine crvenog kavijara iz posude u obliku petokrake. Idila se bliži kraju, i red je da se ostavi potomstvo, koje je u potpunom raskoraku sa epohom na izdisaju. Beba najglomaznijih roditelja, najmanja je u porodilištu.
Novorođenče ovaj put zadržava prezime. Mađarska nije promenila ustav, ali uređenje jeste.
Novi Kálmán (kojeg sada igra Gábor Máté) je u svakom pogledu oličenje nove epohe. Neznano kako, u mračnim hodnicima istorijske farse, odigrala se nečuvena transformacija od čuvara prethodnog poretka do istovremenog gospodara i zatočenika novog sistema. Stara vladajuća elita je još uvek imućna, ovog puta zahvaljujući globalnom kapitalu.
Sve što je u prethodnom obličju bilo groteskno, preterano i neprijatno, u novom izdanju je dobilo svoj puni zamah, bez ikakvih kočnica, fizičkih ili moralnih. Kálmán je neuporedivo deblji i konačno gubi mogućnost promene jer je zbog težine nepokretan. Bledunjavog sina svakodnevnim nemilosrdnim poniženjima drži u potpunoj potčinjenosti. Ogorčen je jer ga je bolja polovina – Gizi, napustila.
Kálmán je personifikacija neprekidne akumulacije (naslagane kutije čokoladica), besmislene konzumacije (čokoladica bez skidanja omota) i surove eksploatacije sopstvenog potomstva. Izjava da sve nađe svoju svrhu u telu (sistemu), pa i progutan omotač od folije, savršeno odslikava bezumno opravdanje savremene pogubne ekonomske strategije po kojoj će eskalacija potrošnje imati društveno svrhovite posledice.
Nedostatak ženske figure karakteriše treću priču. Odlazak majke je odsustvo ljubavi, zaštite, smisla. Sve vrednosti su završile u dalekoj Americi. Preostala očinska figura je hladna, autoritativna, tiranska. Lanac nasleđa se prekida usled psihičke i fizičke nemoći žrtvovanog naraštaja da ostvari neophodnu bliskost.
Novo pokolenje nema budućnost, bar ne u svojoj zemlji. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) je krhke telesne konstitucije, a na leđima nosi i oca i očeve debele mačke. Kálmánova tri čudovišna ljubimca (STO? MMF? SB?), navodno su bezopasni iza rešetaka. Krug eksploatacije se prekida čim Lajoska odbije da u njemu učestvuje. Time je osudio na propast sebe, ali i svog oca. Mačke su presudile domaćinu.
Lajoska se profesionalno bavi prepariranjem. Sudbina njegove generacije je da ostatke bogate i duge tradicije upakuje i ponudi kao robu. To je sve što će ostati kao trag nekad moćne kulture. Bizarni vrhunac filma je detaljno prikazano, hirurški precizno, samo-prepariranje. Obezglavljeni torzo, sa odsečenom desnom rukom (simbol nemoći?), izložen je nadobudnoj, bezbojnoj, „umetničkoj“ publici sa Zapada.
Da li je György Pálfi iščašeni režiser, a Taxidermia perverzno ostvarenje? To bi značilo da je još uvek moguće umetničkim delom prevazići izvitoperenost svakodnevice. Da li je tako?
Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović.
Pedagoški nadzor: iNvAzivNA žABokREčiNA.
Ilustracije:
“Taxidermia”, 2006, 91 min. Režija: György Pálfi.
Uloge: Csaba Czene, Trócsányi Gergõ,
Stanczel Adél, Gábor Máté, Marc Bischoff.
Official trailer: “Taxidermia” @ YouTube
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi →
✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →
✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →
✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →
✓ pHoTocRowD FoToGRAF →
✓ FAcEBook sTRANicA →
✓ piNTEREsT TABLA →
MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA →
✓ Balada o najsrećnijem čoveku →
✓ Iskušenja instant iskupljenja →
✓ Rodbinska konspirologija →
oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →
✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) →
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) →
✓ Kraj poverenja (Nevidljivi komitet) →
