#društvo

Ponovnom saradnjom, 20 godina nakon filma „Baraka“, Režiser Ron Fricke i producent Mark Magidson realizuju još jednu globalnu vizuelnu epopeju. „Samsara“ je rezultat petogodišnjeg snimanja na terenu, u 25 država, na pet kontinenata. Novo grafičko svedočanstvo nakon dve decenije potvrđuje stabilnu stvaralačku orijentaciju režisera koji se kao kinematograf kalio u kultnoj „Qatsi“ triologiji, ali nam oslikava i znatno izmenjeno planetarno lice nakon neznatnog vremenskog perioda.

Reč samsara je poreklom iz sanskrita i ima značenje „zajednički tok“. Najčešća asocijacija vezana za samsaru je točak života, večiti krug rađanja, umiranja i ponovnog rađanja. U pitanju je kružni tok, životni vrtlog, ali je akcenat na onom „zajednički“, u kojem je sve ispreplitano, povezano i uslovljeno. Ispunivši jedan od večitih snova, čovek je napokon tehnički sposoban da sve na Zemlji vidi, snimi i prikaže. Od svevidećeg oka nije pošteđena ni unutrašnja biološka struktura ljudska. Šta je to što je čovek uspeo da vidi nakon što je jednom postao sposoban da na ovaj način gleda? „Samsara“ daje deo odgovora.

Postavljajući se u perspektivu iznad tumačenja, iznad civilizacije, iznad večitog životnog kruga, Fricke ne pokušava da bude „objektivan“, jer takvo nešto nije moguće. Moguće je, ipak, obuhvatiti objektivom kao aktivnog učesnika u zajedničkoj sudbini, kako čoveka tako i živu i neživu prirodu. Podjednaka pažnja je poklonjena, kako kulturi, tako i divljini, kako civilizaciji, tako i prirodi. I ponovo, ne možemo da se otmemo utisku da je simpatija kamere uvek više uz kamen, pesak i vodu, nego uz mašinu, beton ili naftu. Pustinjske scene, scene zvezdanog neba ili koralnih ostrva su, bez preterivanja, među najpoetičnijim snimcima prirode na filmskoj traci. Neverovatni prizori zabeleženi na neverovatan način verovatno će vas prvi put zateći nespremne da prigrlite toliku lepotu.

Podjednako nespremne će vas zateći i činjenica da veliki deo čovečanstva ne živi na način na koji vi trošite samo vama podareno vreme u ovom neponovljivom svetu. Naklonost ka religiji kao načinu da se život ne samo tumači, već i živi, Fricke ne krije. Religiozni obredi, molitva i meditacija dobijaju značajan prostor. Negde na početku „Samsare“ prisustvujemo jedinstvenom događaju u kojem tibetanski monasi od peska u boji krajnje pedantno, precizno i strpljivo grade prelepu kružnu mantra-sliku, kako bi pri kraju filma bili svedoci i njenog unapred planiranog brisanja. Točak koji gradi je i točak koji ruši.

Naizmenično sa prirodnim pejzažima, ređaju se i lični, intimni, portreti i pejzaži lica, izraza, grimasa. Bez žurbe, pažljivo i detaljno snimljena je svaka ljudska akcija, bilo da slavi postojanje ili ga uništava. Izdvojen je prostor i za tradicionalne plesačice sa Balija koje na početku filma neverovatnom uigranošću oživljavaju svoje božanstvo sa bezbroj ruku, kao i za performans u kojem umetnik (Olivier De Sagazan) za kancelarijskim stolom, od gline, boje i vune na svom licu vaja hororistične maske. Božansko lice nerazvijenog i demonsko lice razvijenog društva.

Iako kameri nikada nije zamorno da strpljivo na jedinstvenom licu prati i najmanji treptaj, možda i samo nagoveštaj transformacije, zanimljivo je primetiti sasvim drugačiji tretman prelaskom na scene masovnog, robotizovanog, repetativnog života. Isprazne, svakodnevno ponavljane, dirigovane pokrete režiser ubrzava. Pogledom odozgo na prostore gde stotine ljudi ponavlja istu radnju, bilo da uvežbava udarac u golfu ili se skija noću na veštačkom snegu ili sedi za svojim računarom u ogromnim modernim građevinama, Fricke uspešno prikazuje užurbani život na traci najmodernijih država sveta.

Na sličan način su tretirani i ljudi i njihovo okruženje upakovano u proizvod. Na traci su i puške i krave i seksualna pomagala. Jedna od najupečatljivijih scena je šetnja kroz potpuno automatizovano fabričko postrojenje za masovnu „preradu“ svinja u proizvode od mesa. Više pažnje Fricke poklanja zapanjujućoj urbanoj arhitekturi i enterijerima, nego samim ljudima. Ipak uz neverovatno bogate gradske, tu su i neverovatno siromašni prigradski pejzaži. I otpad, dokle pogled seže. A u otpadu, opet ljudi.

Kako shvatiti poziv na gledanje preko sat i po „nasumično“ izabranih filmskih zapisa ? Da li smo pozvani da zajedno budemo pasivni svedoci savršeno uobličenog vizuelnog dokumenta, ili nam se pruža mogućnost da aktivnim učešćem od fragmenata sastavimo sopstveni kolaž sa originalnim tumačenjem? Treba li uopšte išta tumačiti, ukoliko se i sam snimatelj uzdržao od komentara? Ili je svaki komentar suvišan?

Šta nam se, dakle, nudi: uživanje, meditacija ili preispitivanje ?

Kreator je očigledno i sam opčinjen prikazanim. Pored fantastičnog umeća snimanja i režiranja, jedini komentar koji Fricke sebi dopušta je prateća muzika. A muzički deo doživljaja je maestralno ukomponovan u globalnu sagu. Muzika je zajednička potka koja se provlači kroz različite vizualne fragmente i na još jedan način podvlači ono „zajednički“ u samsari.

„Samsara“ slikovito prikazuje šta je čovek sa sobom i svojim okruženjem činio u prošlosti i šta još uvek čini danas. Daje li nam to nagoveštaj šta će tek činiti?

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →

Ilustracije:

“Samsara”, 2011. 102 min. Režija: Ron Fricke.
Muzika: Michael Stearns, Lisa Gerrard,
Marcello De Francisci.
Official trailer: “Samsara” @ YouTube


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE: FiLM →

✓ Taxidermia → 
✓ PressPausePlay → 
✓ Birdboy → 

Ne verujem da postoji i jedna jedina oblast u Evropi gde razvoju jednakosti nisu prethodile ili se na njega nadovezale neke žestoke promene u statusu svojine i ličnosti, a gotovo sve te promene pratilo je mnogo anarhije i raspaljenosti, jer je te promene izveo najmanje civilizovani deo nacije protiv najcivilizovanijeg dela.

Otud su proizašle dve suprotstavljene tendencije. Dok je demokratska revolucija bila u uzavrelosti, ljudi koji su se dali na to da unište dotadašnje aristokratske vlasti, koje su se borile protiv revolucije, bili su nadahnuti velikim duhom nezavisnosti, a što je potpunija bivala pobeda jednakosti, oni su se malo-pomalo predavali prirodnim instinktima koji se iz jednakosti rađaju, pa su jačali i centralizovali društvenu vlast. Hteli su da budu slobodni da bi mogli postati jednaki, a što se više, uz pomoć slobode, uspostavljala jednakost, ona im je sve više opterećivala slobodu.

Ta dva stanja nisu uvek bila uzastopna. Naši očevi su pokazali kako jedan narod može u sebi organizovati ogromnu tiraniju upravo u času kad se oslobodio vlasti plemstva i kad je prkosio sili svih kraljeva, pokazujući tako svetu kako se u isti mah može i steći i izgubiti nazavisnost.

Pisac: Aleksis de Tokvil (1805-1851).
Knjiga: “Despotska demokratija”.
Izdavač: Službeni glasnik, 2016.

Ilustracija: Anonymous (The British Museum).
“The monkeys and the pedlar”, c.1470-90.
Engraving, 26 x 18.5 cm.

Nova tehnološka okruženja stvaraju najviše bola onima koji su najmanje pripremljeni da promene svoje stare vrednosne strukture. Intelektualci osećaju da ih novo elektronsko okruženje mnogo više ugrožava nego oni koji su manje posvećeni pismenosti kao načinu života. Kada pojedinac ili društvena grupa osećaju da im je ceo identitet ugrožen društvenom ili psihičkom promenom, njihova prirodna reakcija je da napadaju u samoodbrambenom besu. Ali uprkos njihovom jadikovanju, revolucija se već dogodila.

Pisac: Maršal Mekluan (1911-1980).
Knjiga: “Elektronski mediji i kraj kulture pismenosti”, 1969.
Izdavač: Karpos, 2012.

Ilustracija: “HAL 9000”.
Iz Stenli Kjubrikovog filma
“2001: Odiseja u svemiru”, 1968.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ Virtuelni intelektualac kao agent virtuelnog kapitala → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Internet feudalizam (Kobek) → 
✓ Mašina je izgovor (Selin) → 

Da li je film isključivo vizuelna umetnost? Imaju li slike, ma kako inventivne bile, moć da prenesu poruku, ili su već i same poruka? Ako je lepota, ipak, samo nosač značenja, kako doći do njega? Postoji li ključ? Taxidermia, film mladog mađarskog režisera, grafički je izveden perfektno, a ko dešifruje kod, nagrađen je logikom koja besprekorno drži na okupu gomilu naizgled besmislenih detalja.

Privlačnost pikantnih, degutantnih i bizarnih segmenata fascinirala je gledaoce na evropskim i američkim festivalima. Film je, nažalost, ostao bez jačeg odjeka na prostorima iza bivše gvozdene zavese, što je tragikomično, jer je istočnoevropska/balkanska publika možda jedina koja može da dopre do skrivenog tumačenja i kakve-takve satisfakcije. Pometnja tu ne prestaje. U doba rastapanja  i stapanja žanrova, Taxidermia je ostvarila kultni status u krugovima koji su je zbog morbidnih i krvavih detalja prihvatili kao horor. Da ironija bude veća, nadrealni pristup i apsurdnost situacija generatori su burlesknih scena, zbog čega je veliki deo gledalaca film okarakterisao kao komediju!

Ukoliko prihvatimo da je slika nosač smisla, Taxidermia se konačno prikazuje u svojoj dramskoj suštini. To nije individualna drama, pa čak ni drama jednog (mađarskog) naroda, već drama svih malih nacija, kultura i tradicija u izumiranju, pod surovom presom ekonomske globalizacije.

Nosioci značenja su tri generacije muških likova koji predstavljaju tri istorijske etape: fašizam, komunizam i kapitalizam. Prve dve naracije u filmu, adaptacije su kratkih priča čiji je autor Lajos Parti Nagy. Scenario za savremeno finale upriličio je sam režiser, György Pálfi.

Prva priča prati ne baš blistavog začetnika loze. Morosgoványi Vendel (Csaba Czene) je kopile rata, neko ko nikad nije bio u prvim redovima jer je u pozadini hranio svinje i čistio klozete, u pokušaju da što bezbolnije prebrodi istorijske nepogode. To ne znači da je izbegao svoju dozu razočaranja, ogorčenja i poniženja, naprotiv. Iako nikad nije stao pred artiljerijsku vatru, Morosgoványi od nadređenog svakodnevno guta vatru (bukvalno i simbolično). Ventil kroz koji ispušta nagomilanu frustraciju je seks (vatromet iz penisa na samom početku filma najavljuje dalje pikanterije).

Već prva trećina filma donosi dve prelepe fantazije: priču o simbolici korita i prikaz 3D knjige sa bajkom o prodavačici šibica. 

Nakon što je ostavio svoje seme u debeloj ženi nadređenog oficira, u bestijalnoj (pornografskoj?) sceni opštenja nad raskomadanom svinjom u spomenutom koritu, Morosgoványi je eliminisan. Jedna epoha je naglo završena, pre nego se sledeća pojavila. Pod novim prezimenom (Balatony umesto Morosgoványi), usvojeni potomak je ipak žigosan poreklom. Odsecanje prasećeg repa klještima, jalov je pokušaj promene sudbine.

Mađarska je dobila nov ustav (i drugačije uređenje) tek nekoliko godina nakon pada prethodne fašističke vlasti. 

Farsični predstavnik novog pogleda na svet je Balatony Kálmán (Trócsányi Gergõ). Kálmán je mladi, perspektivni šampion nove discipline – sportskog prejedanja. Poznat je i u domovini nadaleko čuven po briljantnoj tehnici unakrsnog gutanja. Isprazna a pompezna takmičenja, uz bodrenje drugova iz Partije, deluju nam poznato. Uprkos činjenici da sovjetski takmičar uvek pobeđuje, Kálmán je narodni heroj koji čeka priliku da se dokaže na međunarodnoj sceni. Olimpijski Komitet, ipak, ne priznaje sportsko prejedanje kao zvaničnu disciplinu.

Prikaz zadriglih takmičara poređanih u krug oko velikog bazena u koji obilno povraćaju nakon još jedne partije prežderavanja, groteskna je razglednica jednog razdoblja ispunjenog beskrajnim a besmislenim zasedanjima.

Baš tu, na sredini filma, svedoci smo i krajnje romantičnih scena. Kálmán je za svoju upornost nagrađen odanošću drugarice koja se takmiči u istom sportu. Ljubav između dva nagojena tela prejedača, paradoksalno, najbezbrižniji je deo priče. Zaklonjeni od socijalnih bura, Kálmán i njegova izabranica Aczél Gizi (Stanczel Adél), uživaju u retkoj prilici da se potpuno posvete jedno drugom, dok za drugove iz Partije, na privatnim zabavama gutaju poslednje količine crvenog kavijara iz posude u obliku petokrake. Idila se bliži kraju, i red je da se ostavi potomstvo, koje je u potpunom raskoraku sa epohom na izdisaju. Beba najglomaznijih roditelja, najmanja je u porodilištu.

Novorođenče ovaj put zadržava prezime. Mađarska nije promenila ustav, ali uređenje jeste. 

Novi Kálmán (kojeg sada igra Gábor Máté) je u svakom pogledu oličenje nove epohe. Neznano kako, u mračnim hodnicima istorijske farse, odigrala se nečuvena transformacija od čuvara prethodnog poretka do istovremenog gospodara i zatočenika novog sistema. Stara vladajuća elita je još uvek imućna, ovog puta zahvaljujući globalnom kapitalu. 

Sve što je u prethodnom obličju bilo groteskno, preterano i neprijatno, u novom izdanju je dobilo svoj puni zamah, bez ikakvih kočnica, fizičkih ili moralnih. Kálmán je neuporedivo deblji i konačno gubi mogućnost promene jer je zbog težine nepokretan. Bledunjavog sina svakodnevnim nemilosrdnim poniženjima drži u potpunoj potčinjenosti. Ogorčen je jer ga je bolja polovina – Gizi, napustila. 

Kálmán je personifikacija neprekidne akumulacije (naslagane kutije čokoladica), besmislene konzumacije (čokoladica bez skidanja omota) i surove eksploatacije sopstvenog potomstva. Izjava da sve nađe svoju svrhu u telu (sistemu), pa i progutan omotač od folije, savršeno odslikava bezumno opravdanje savremene pogubne ekonomske strategije po kojoj će eskalacija potrošnje imati društveno svrhovite posledice.

Nedostatak ženske figure karakteriše treću priču. Odlazak majke je odsustvo ljubavi, zaštite, smisla. Sve vrednosti su završile u dalekoj Americi. Preostala očinska figura je hladna, autoritativna, tiranska. Lanac nasleđa se prekida usled psihičke i fizičke nemoći žrtvovanog naraštaja da ostvari neophodnu bliskost. 

Novo pokolenje nema budućnost, bar ne u svojoj zemlji. Balatony Lajoska (Marc Bischoff) je krhke telesne konstitucije, a na leđima nosi i oca i očeve debele mačke. Kálmánova tri čudovišna ljubimca (STO? MMF? SB?), navodno su bezopasni iza rešetaka. Krug eksploatacije se prekida čim Lajoska odbije da u njemu učestvuje. Time je osudio na propast sebe, ali i svog oca. Mačke su presudile domaćinu.

Lajoska se profesionalno bavi prepariranjem. Sudbina njegove generacije je da ostatke bogate i duge tradicije upakuje i ponudi kao robu. To je sve što će ostati kao trag nekad moćne kulture. Bizarni vrhunac filma je detaljno prikazano, hirurški precizno, samo-prepariranje. Obezglavljeni torzo, sa odsečenom desnom rukom (simbol nemoći?), izložen je nadobudnoj, bezbojnoj, „umetničkoj“ publici sa Zapada.

Da li je György Pálfi iščašeni režiser, a Taxidermia perverzno ostvarenje? To bi značilo da je još uvek moguće umetničkim delom prevazići izvitoperenost svakodnevice. Da li je tako?

Pripovedio i grafički opremio: Jovan Pavlović.
Pedagoški nadzor: iNvAzivNA žABokREčiNA.

Ilustracije:

“Taxidermia”, 2006, 91 min. Režija: György Pálfi.
Uloge: Csaba Czene, Trócsányi Gergõ,
Stanczel Adél, Gábor Máté, Marc Bischoff.
Official trailer: “Taxidermia” @ YouTube


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

MozGoDERiNiNA pEsNičkA MiLiNA →

✓ Balada o najsrećnijem čoveku → 
✓ Iskušenja instant iskupljenja → 
✓ Rodbinska konspirologija → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →

✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) → 
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) → 
✓ Kraj poverenja (Nevidljivi komitet) → 

Bratstvo između ljudi, globalizacijsko, ideološko bratstvo, podrazumeva i obavezno uključuje tu toliko bitnu komponentu seksualnosti. To je seksualno bratstvo, seksualni egalitarizam svih rasa, naroda, polova, porodica, staleža, verskih grupacija. Seksualnost je agens svečovečanske sinkretičke integracije koja ne trpi seksualnu ekskluzivnost bilo koje grupe. Princip panseksualizma insistira na polivalentnoj seksualnoj orijentaciji svake individue, i to po svim mogućim kriterijumima. Praktično govoreći, ja ne mogu biti samo heteroseksualac ili homoseksualac koji opšti isključivo sa pripadnicima jedne rase, naroda, pola, vrste ili bilo kakve društvene grupe. To je sa pozicija ideološkog panseksualizma nemoralno.

Seksualna polivalentnost znači apsolutni promiskuitet (sve-i-svašta-jebstvo). Taj princip direktno vodi ka galaksizacijskom idealu seksualnosti koji ovu izvlači iz ljudske - antropocentrične sfere - i prebacuje je na još divergentniji kolosek po kome je nemoralna ekskluzivna seksualna orijentacija samo između ljudskih bića. U korpus politički korektnih i moralno-politički podobnih oblika seksualnosti, shodno datom ideološkom gledištu, biće uvršteno i opštenje sa životinjama, biljkama, ali i sa neorganskim ili hibridnim organsko-neorganskim partnerima ko što su kiborzi, zooidi, androidi, mutanti itd. Tako će, u ime humanizma, doći do dehumanizacije ljudske vrste, posredstvom seksualne sfere, odnosno organizovanom, kolektivnom manipulacijom seksualnim instinktom. To je slika budućeg kosmičkog bratstva i njemu analogne kosmičke svesti čija je izgradnja jedan od krucijalnih ciljeva procesa galaksizacije.

oNE!svešćivanje

Pisac: Dorijan Nuaj (rođen 1971).
Knjiga: “Doktrina satanizma”.
Izdavač: Ukronija, Beograd, 2012.

Ilustracija: Andrew Rae.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Internet feudalizam (Kobek) → 
✓ Mašina je izgovor (Selin) → 

Pošto na gomilu utisak ostavljaju samo preterana osećanja, besednik koji želi da je zavede mora zloupotrebajvati žestoke tvrdnje. Mora da preteruje, da tvrdi, da ponavlja i da nikada ne pokušava ništa da dokazuje uz pomoć rasuđivanja - to su postupci argumentacije poznati besednicima na javnim okupljanjima.

Gomila zahteva isto takvo preterivanje u osećanjima i od svojih junaka. One njihove vrednosti i vrline koje izgledaju očigledno uvek moraju da se pojačavaju. U pozorištu gomila zahteva od junaka komada onakve vrline, hrabraost, moralnost, kakve se u životu nikada ne nalaze.

oNE!svešćivanje

Pisac: Gistav Le Bon (1841-1931).
Knjiga: “Psihologija gomila”.
Izdavač: Gradac, 2007.

Ilustracija: Franz Xaver Messerschmidt, (1736-1783) ~
“Character Head”.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Emisija istorije (Basara) → 
✓ Neprobojni zid (Tišma) → 

Promiču tramvaji, kamioni, autobusi, sve trešti, svak žuri, radi, ili se bahato odmara po gostionicama sa detinjasto bodrim nazivima kakav je i “Beim vollen Tisch”. I tu bodrost Vera prepoznaje, to je ona ista koja je izmišljala obmanjivačke natpise po logoru, nazive za blokove, revire, za kuće radosti, koja je ukrućivala korak stražara u stroju, koja je dresirala vučjake da neposlušnim logorašima cepaju meso. Ima osećanje da je cela Nemačka jedna ogromna ludnica, gde hiljade i hiljade, svi do poslednjeg, dosledno i u saglasnosti jedni s drugima govore reči, čine radnje, ostvaruju zamisli koje su van razuma - hladna, izmišljena konstrukcija bezumlja. Ali logična, celovita konstrukcija kao neki go, nepotrebno postavljen betonski zid. Nema se kamo od njega pobeći. Na sve strane je praznina, ona, Vera, kruži po njoj bez dodira sa bilo čime, a kad opiše ceo krug, opet se nađe pred golim, hladnim, do neba visokim betonskim zidom, nepotrebnim, izmišljenim, ali neprobojnim za njen unutrašnji krik. Čini joj se da će i sama poludeti ako se nešto ne desi, ako joj neko ne šapne na uho da je sve to skrenuto, izvitopereno, - kao što biva sa zdravima kad duže borave među umobolnima.

Pisac: Aleksandar Tišma (1924-2003).
Knjiga: “Upotreba čoveka”.
Izdavač: Prosveta, 1997.

Ilustracija: Georg Gros (George Grosz) [1893–1959].
“Republikanski automati (Republikanische Automaten)”,
1920. Vodene boje i olovka na papiru, 60 x 47.3 cm.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Internet feudalizam (Kobek) → 
✓ Mašina je izgovor (Selin) → 

Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.

Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.

Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.

Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.

Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.

Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.

Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.

Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju  nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.

Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.

Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.

Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.

Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.

Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA. 

No i zato, NIŠTA.
 

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović →
Estetska inspekcija: ĐE ME sNAĐE BEzNAĐE →

Ilustracija:
Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~
‘Untitled’, 2014.
Oil on canvas, steel (200 x 180 cm).


Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM →

✓ Isprobavanje sanduka → 
✓ Rekvijem za prosvetne snove → 
✓ Krekeću li kuvane žabe? → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA →

✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) → 
✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) → 
✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) → 

Sada već možemo reći da se istorija više ne događa već da se emituje. Pozadina te postistorijske megaprodukcije informacija možda nije uzrokovana stepenom socijalne inercije na kome više ne postoji volja za zbiljskim događajima, koliko svesnom namerom da se istorija podvrgne kontroli iz jednog centra. Sveprisutnost i nezamenjivost kompjutera već sada postaje faktor ograničavanja lične slobode. Sažimajući unutar jednog interfejsa oblasti tako različite kao što su rad, novčane transakcije, zabava, korespodencija, informatička era čini ljude neraskidivo vezanim za terminale prenosivih ili desktop računara. Interaktivnost i user-friendly interface ukazuju na tendenciju da se interaktivnost uspostavi u oba smera, kako u pravcu korisnik-interfejs, tako u pravcu interfejs-korisnik, koja već sada vrši mnogostruk uticaj na živote ljudi, preteći da u dogledno vreme preraste u sredstvo otvorene kontrole nad pojedincima.

Pisac: Svetislav Basara.
Knjiga: “Drvo istorije”.
Izdavač: Službeni glasnik, 2008.

Ilustracija: Curt Merlo.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Internet feudalizam (Kobek) → 
✓ Mašina je izgovor (Selin) → 

Rasprostranjena zabluda početkom dvadeset prvog veka bilo je uverenje da su nove tehnologije, koje su se svakodnevno pojavljivale, po svojoj prirodi neutralne.

Svaka ljudska tvorevina otrgnuta je iz polja ideja i donesena na ovaj svet putem mudrijaške partenogeneze.

Ali svaka tehnologija je ujedno i produkt javnih i tajnih stremljenja svojih tvoraca. Internet nije bio neutralno okruženje namenjeno slobodi govora.

Bio je nešto drugo, rezultat mešanja paranoičnog načina razmišljanja iz vremena Hladnog rata i nerazrađenih ideja svojstvenih San Francisku i okolini, kao što je ona da put do prosvetljenja vodi preko ekološkog sintetičkog lanela i organski gajenog voća.

Internet je bio loša ideologija koju su stvorili nemarni ljudi.

Internet je bio nabacana gomila ideologija, javnih i tajnih, koje su odražavale sistem društvenih vrednosti njegovih mnogobrojnih tvoraca. Neki od njih su verovali u slobodu izražavanja. Neki su se plašili Rusa. Neki su verovali jedino u novac.

Čitav sistem je bio osmišljen s jednom jedinom svrhom, a to je da se maksimizuje kolina sranja koja ljudi kuckaju na svojim kompjuterima i telefonima. Što veća izukrštanost, to veća zarada. Bio je to feudalizam u službi brendova, a zasnivao se na pdsticanju ljudskih bića da zadovolje svoje najniže porive.

Mesto na kome složeni sistemi pružaju mentalno obolelima isto onoliko prostora za izražavanje kolko i uračunljivim pripadnicima društva, bez obzira na štetu koju će naneti sebi ili drugima. Mesto na kome složeni sistemi omogućavaju uništavanje ljudskih bića, pri čemu je jedino bitno da to donosi zaradu Guglu i Fejsbuku.

Na veliku žalost onih koji su stvarali internet zadojeni idejama Ajn Rend i lošom naučnom fantastikom, pokazalo se da je slobodan protok ideja nemoguć u žamoru čiji ogroman deo čini blebetanje najobičnijih budala.

Kako urazumiti one koji razglabaju o ljudskom dostajanstvu koristeći mašine koje su napravili robovi u Kini? Kako urazumiti one kojima je Tviter osnovno sredstvo izražavanja?

Pisac: Džaret Kobek (1962-).
Knjiga: “Ja mrzim internet”.
Izdavač: Booka, Beograd, 2017.

Ilustracija: Laurie Lipton - “Info-glut”.

Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF → 
✓ FAcEBook sTRANicA → 
✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:

✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture → 
✓ Izazov dijaloga o modernosti → 
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:

✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) → 
✓ Entertaining TV (Postman) → 
✓ Mašina je izgovor (Selin) →