#poezija
Doći će smrt i imaće tvoje oči –
ta smrt što nas saleće
od jutra do večeri, besana
i gluva, kao stara griža savesti
ili besmislena mana. Tvoje oči
biće uzaludna reč,
prigušen krik, muk.
Vidiš ih tako svakog jutra
kada se nadnosiš nad sobom
u ogledalu. O draga nado,
toga dana i mi ćemo znati
da jesi život i ništavilo.
Za svakoga smrt ima pogled.
Doći će smrt i imaće tvoje oči.
Biće poput ispravljanja mane,
Kao zurenje u ogledalo
iz koga izranja mrtvo lice,
kao slušanje zatvorenih usta.
Sići ćemo u bezdane nemi.
oNE!svešćivanje
Pisac: Čezare Paveze (1908-1950).
Knjiga: “Doći će smrt i imaće tvoje oči”.
Izdavač: Rad, Beograd, 1977.
Ilustracija: Edvard Munch (1863-1944).
“Todeskuss (The Kiss Of Death)”, 1899.
Lithograph on wove paper.
47 x 63.5 cm.
Moderator:MozGoDER vELičANsTvENi →
✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →
✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →
✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →
✓ pHoTocRowD FoToGRAF →
✓ FAcEBook sTRANicA →
✓ piNTEREsT TABLA →
s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE:
✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture →
✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice →
✓ “Birdboy“: odrastanje u umirućem svetu →
oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA:
✓ Bledilo lepe žene (Marino) →
✓ Balada o najsrećnijem čoveku →
✓ pomeren (Bukovski) →
per nuodėmę tiesą pažinus
šią naktį miegosiu apsikabinus kaltę-
juk dar tik vakar kaklą mano
švelniai gniaužė svetimos rankos.
keista jose buvo suvokti,
jog visgi myliu tik tave.
ir nors nežinau, kam reikėjo rizikuoti
viskuo, ką turiu,
kad suprasčiau,
jog beprotiškai bijau tai prarasti.
todėl tiesą paslėpsiu širdy,
kad išsaugočiau mus.
ir jei reikės, klaupsiu keliais prieš velnią
prašydama negarbingai nuslėpt vakar naktį.
Aš taip norėčiau paprasto gyvenimo.
Pradėti rytą ruošiant pusryčius su artimais,
neskubėti ir nesiversti per galvą lekiant į darbą.
Mėgautis tekančia saule,
ir besijuokiant pasitikti ateinančią dieną.
Nesiekti šlovės ir pripažinimo,
nes žinai, kad esi vertas daugiau.
Vietoj dar keletos nulių banko sąskaitoj,
užmegzti naują pažintį su kaimynu.
Būti atviru sau ir gyvenimui,
naujoms galimybėms ir mažiems džiaugsmams.
Skaityti knygas vakarais,
bėgioti prie jūros smelėta pakrante,
o grįžus dalintis viskuo su mylimais.
Aš taip norėčiau paprasto gyvenimo,
kurti grožį ir pažinti žmones,
neskubėti, lėtai, palengva
tik gyventi, gyvent ir mylėt.
Paklausiau savęs, kas skiria mane
nuo tokio paprasto gyvenimo,
ir atsakymas buvo- tik aš, aš ir niekas daugiau.
kalbėti ir būti išklausytam,
išklausyti ir nekalbėti,
paprasta laimės formulė.
Pričao sam
svojoj curici
Koja nosi tvoje ime
O tebi
Kao junakinji,
Superheroju
Sad si joj idol, a
Zamisli što bi bilo
Kad bi joj bila mama.
-nocna-tama
Želim s tobom
Imati kuću
Natopljenu ljubavlju,
Punu stvari koje volimo,
Punu smijeha, sloge i topline
Želim s tobom
Na prostranom balkonu
Piti kavu i pušiti cigarete
I razgovarati o svijetu. Životu.
Želim.
S tobom.
-nocna-tama
Neke noći se samo jednom dogode jer su stvorene za pamćenje.
nocna-tama
Prestao sam brojati
Neprospavane noći
Zbog tebe
Pune pepeljare,
Prazne čaše, boce
Prestao sam brisati suze
Pa ih puštao da
Nekontrolirano
Klize niz lice
Ulazio sam
U tuđe postelje,
Ljubio tuđa lica,
Pio u najgorim
Klubovima,
Kretao se
U najgorem društvu
Radio sve suprotno
Od onog što bi voljela
Ili preferirala
Sve sam pokušavao
Da me prođeš
Uzalud.
nocna-tama
Tu noć kad sam otišao
Nije me proklinjala,
Nije me molila,
Nije urlala,
Tu noć kad sam otišao…
Srce sam joj slomio
Znao sam da je plakala
Znao sam da pokraj onog njezinog
„dobro sam“ nije bila dobro
Bila je sama u svojoj brizi, osjećajima
Ona
Koja mrzi sažaljenja drugih
Poznavao sam je
Bolje od vlastite majke
Poznavao sam njezine strahove, planove,
Želje,
Znao sam da me voli
Znao sam svaku njezinu emociju i
Koliko brzo joj mogu
Nanijeti osmijeh na lice
Znao sam da sam učinio to
Da opet izgubi vjeru u ljude
Sada znam da me niti
Jedna druga
Ne može voljeti
Jače
Čvršće
Bolje
Bila je jedinstvena
Bila je moja
Bila je…
-nocna-tama
Danas sam citao sva ona pisma koja sam joj napisao, uhvatio sam sebe kako na trenutak mislim o njoj, mnogo mi nedostaje, skoro me spasila, od ove samoce, bola, tuge, a onda je otisla kada mi je bila najvise potrebna, kada mi je umro clan obitelji, u trenutcima kada sam je najvise trebao njoj je bilo vazno da ode. Nadam se kako je sada sretna ma gdje god bila, da joj je pomoglo sto je mene slomila i da je tako sebe sastavila. Volio bih samo da se borila za mene, bar na trenutak. Vise nije ni bitno, jer znam da je vise nikada necu vidjeti ili cuti, bilo je lijepo dok je trajalo, uvijek ce biti moj najljepsi osmijeh, moja prva a i posljednja poezija. Zaboravila me, znao sam kako ona to moze, ponosan sam na nju, i ako je otisla. Vise ne cita sve ono sto pisem a nekada je uvijek govorila kako ja najljepse pisem. Svakoj sreci dode kraj. Na ovaj ili onaj nacin svi nas napuste.
D.
„Ne postoji diploma u skoli ljubavi, sve sto dobijete na kraju vaseg zivota je potvrda o tome koliko jako ste voljeli.“
D.
Sinoc sam odlucio doci u njen grad, onaj grad u kojem smo nekada bili mi. Zelio sam je potraziti, mozda jos jednom ona i ja, onaj posljedni put. I zaista, nasao sam je u onom gradu gdje smo mi nekada osjetili ljubav, nije bila sama, vec sa njim. Vidio sam kako ga je gledala, i tada sam znao, mnogo ga voli. Znao sam, jer ni mene nije gledala onako kako je gledala njega. Mislio sam da ce mi se baciti u zagrljaj kada me vidi, a ona me zaboravila, ona moja djevojka slomljene duse, sada je sretna, onako kako samnon nikada nije znala biti. Ipak kraj nije kada se ljudi razidu, kraj je kada se zaborave a ona je mene zaboravila. Tiho govorim pamti me po onome dobrom sto je bilo u meni, i odlazim, neke tuge vjecno traju.
D.
-Gdje sam? Ona zena u mom stanu me onesvijestila.
-Poslao sam je kuci, ovo nije za nju, ona lijeci ljude, za razliku od nas, mi ih lomimo.
-Ne razumijem, tko si ti? Sto ces uraditi samnom?
-Iskreno ne znam, ali postavit cu ti pitanje, da li mislis kako se ljudi mogu promjeniti? Mislim, oni povrijeduju nevine ljude a ja sam dugo vremena proveo ubijajuci osobe poput tebe.
-Mollm te, ja nisam takav kakvim me smatras, ovo je nesporazum. Cekaj, cekaj. U redu, uradio sam par stvari, pretjerao sam ali necu vise kunem se, pusti me da idem.
-Mogao bih te pustiti jer bi ti znao da cu te ja do kraja zivota promatrati, i ako opet budes naudio nekoj djevojci, znas da cu te ubiti. Mozda se mozes promjeniti, mozda se ja mogu promjeniti ali istina je ljudi se nikada ne promjene zar ne?
-Ne, ljudi se mogu promjeniti, ja se mogu promjeniti, ti se mozes promjeniti, mislim da me neces ubiti.
-Ne?
-Ne, jer mogu vidjeti da si dobar covjek.
-Dobar? Taj dio mene sam davno izgubio, ne znam da li je tu ostalo nesto, ili da li je to vazno, ali mozda je bolje tako, mozda ja moram uraditi ono sto dobri ljudi ne mogu, mozda nema vise dobrih ljudi, mozda ima samo dobrih odluka.
-Molim te, ne zelis nesto uraditi sto ces kasnije pozaliti.
-Sto cu vise pozaliti, ako te ostavim da zivis ili ako te ubijem. Pomozi mi da se ispravno odlucim.
D.
-Koja je najveca greska koju cinimo?
-Najveca greska je sto mislimo da imamo vremena, vrijeme je besplatno ali neprocijenjivo, ne mozete ga posjedovati ali ga mozete koristiti, ne mozete ga zadrzati ali ga mozete trositi, i jednom kada se izgubi, vise ga nikada ne mozete dobiti nazad.
D.
Danas dok sam se vracao sa posla vidio sam na klupi momka i djevojku, bili su lijepi zajedno, nacin na koji ju je on promatrao. Morao sam se sjetiti tebe i mene one veceri, kako sam ti sklanjao kosu sa lica, kako sam te gledao svaki put dok si mi pricala, samnom si se posebno smijala, sjecas se kako si mi rekla da cemo otvoriti nekada nas restoran, i da cu ja biti najbolji kuhar, volio sam nase snove i mastanja. Kako smo nekada znali sjediti na klupi, ili na stepenicama, ispijali smo vino, vodku, kako nam je doslo. Nikada mi nisi obecala kako ces uvijek biti tu ali bila si uvijek, voljela si djela vise od rijeci. Cesto pozelim vratiti vrijeme, jer tada bi bila ovdje samnom, nikada nisam shvatio zasto si morala otici na taj nacin, bila si mlada, puna zivota a onda onaj dan sam te nasao kako lezis nepomicno, oci pune sjaja su ostale bez boje. Mnogo mi nedostaje, bila mi je kao sestra.
D.
-Zasto sam tek sada shvatio koliko si samo egoisticna Lejla?
-Ja, mogu ti objasniti.
-Ne trebas Lejla, kada nisi imala nikoga bio sam tu, kada god ti je trebala moja podrska imala si je, bio sam tu kada si padala, dizao sam te sa dna, smijali smo se toliko glasno, a ti, sto si ti uradila? Otisla si, kao sto si uvijek radila, kada god je meni trebala podrska samo si me ostavila, ne zelim cuti objasnjenje, ne odlazi se od prijatelja ili ljubavi, samo od onih koji to nikada nisu ni bili, pomogla si mi da shvatim kako ja nisam bio ni prijatelj a ni ljubav.
-Kako se usudujes Harise?
-Kako se ti usudujes? Kada god mi je bilo tesko samo si odlazila, slomila si mi srce shvatas Lejla?
D.
Zeljela je da ode, uvijek sam je zaustavljao, i bilo je tesko, pokusati zadrzati nekoga kome je odlazak uvijek bio prva opcija. Nikada se nije zeljela boriti za mene ili za nas, vise nije ni vazno, jer pustio sam je, vise je ne trazim, ne pisem joj. Nekada mi dan nije mogao proci bez nje a sada je nema, koliko lako je odbacila sve sto sam ja bio, ili mi, zapravo mi nismo nikada bili nesto vise, mislio sam da smo bili prijatelji, ali nismo, jer ne odlazi se od ljubavi i prijateljstva, odlazi se samo od onih koji to nisu bili, a odlaskom mi je pokazala da ja nisam bio ni ljubav a ni prijatelj. Koliko sam se trudio da srusim zidove koje sam oko sebe izgradio, samo da bi mi ona slomila i onaj zadnji dio srca koji sam cuvao u tim kulama. Mozda je slomiti mene pomoglo njoj da sebe sastavi.
D.
„Svako putovanje ima kraj, na kraju dana jedne oci ce izgubiti sjaj.“
D.
Ja sam vjerovao u obecanja, jer sam uvijek mislio kako su obecanja posebna, i da ih nedajemo svakome. Mnogo toga mi je obecala, sve ono sto nikada nece ispuniti, uvijek i zauvijek je rekla, da ce biti uvijek tu, bez obzira koliko bude tesko, a onda je otisla. Morao sam joj reci zbogom, i ako nisam zelio, ne krivim je, nije ona mogla sastaviti ono sto su drugi unistili, ali mislio sam da ce ona biti prva koja ce ostati uz mene. Dvije godine su prestale kao da nisu vrijedile a jesu, mnogo mi nedostaje, valjda se na neka nedostajanja covjek nikada ne navikne. Bila je savrsena, tu me drzala i kada ja vise nisam zelio ovaj zivot, sada me vise ne drzi. Nikada vise je necu vidjeti, cuti, zagrliti, moja djevojka slomljene duse je otisla, neke poezije vjecno traju. Mnogo sam je volio, ali nekada samo ljubav ipak nije dovoljna.
D.
Da vam kazem zasto su ljudi koji pate od depresije i najbolji glumci? Jer im nista drugo ne ostaje, u svijetu gdje se o tome ne prica, i niko im ne vjeruje, prisiljen si staviti masku. I onda uvijek iznova cujete, „On je uvijek bio sretan, i zracio je pozitivnom energijom,“ i onako vas niko nece uzeti za ozbiljno.
D.
Jos jedan dan koji provodim u samoci, samoca me toliko uzela, da vise u meni nema one energije, dosao sam na kraj, moja dusa koja me boljela, moje rane koje su krvarile, nije svako putovanje dobro, ali svako putovanje ima kraj. Ja sam bio jedan od onih koji u zivotu promase sve, pa i planetu, zasto se niko nije borio za mene onako do srzi? Jos jedan dan koji je prosao, jos jedna noc koja nema kraja, boli me dusa. Samo sam zelio da prestane. Ne mogu vise, samoca postaje glasnija, jaca.
D.
Nisam pisao dugo, imam ruznu naviku, nikada nisam pisao kada sam sretan, samo moje srece ne traju dugo. Vise ne trazim srecu, prestao sam traziti, prestao sam da se nadam, moje tuge ne prolaze, dusa me boli, a dusu ne mozemo izlijeciti. Neke stvari se nikada ne mijenjaju, na kraju uvijek ali bas uvijek ostanem sam. Nekada sam proklinjao ovu samocu, tako hladnu i sivu, a sada je samoca sve sto imam. Ostao sam posve sam, sa svojim bolom i svojom tugom. Na kraju uvijek ali bas uvijek svi odu, mozda ja nisam ovdje da bih bio sretan, mozda sam ja ovdje samo da pisem. Zelio sam ostaviti ovo malo duse u mojim tekstovima, neka oni zive, ja sam odavno umro.
D.
„Djevojke se zaljubljuju u ono sto cuju, a muskarci se zaljube u ono sto vide, zato djevojke nose sminku a muskarci pricaju lazi.“
D.
-Mogu li pricati sa tobom ispred vrata Harise?
-Da, mozes Lejla.
-Da li si pomislio kako zadnji tjedni nisu bili laki za mene, prekinula sam zaruke, izgubila sam najboljeg prijatelja, i svoj stan, a sada cu izgubiti i svoj posao.
-Kako mislis?
-Nisam na poslu skoncetrirana, i moj sef zeli pricati samnom u petak u 4 sata, sto kod nas znaci vrijeme otkaza.
-Nisam imao pojma.
-Kako ces znati? Jedina osoba kojoj sam vjerovala jedva me gleda u oci, i ne zove me nazad, znam koliko je hrabro bilo od tebe reci kako me volis, ali znam koliko je bilo bolno sto to nisam mogla uzvratiti. Do vraga, citava situacija je i za mene teska, mnogo mi falis, zar nema za nas nazad? Nazad prema normalnom?
-Mislim da za mene nikada vise nece biti normalno Lejla.
D.
